Mića Stanišić, bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske tokom rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina, nije uspeo da dobije uslovnu slobodu, prema odluci predsednice Mehanizma za krivične sudove u Hagu, Grasijele Gati Santane. Ova odluka doneta je nakon što je Stanišić predao zahtev 24. septembra 2024. godine, tvrdeći da bi u slučaju puštanja živeo sa svojom porodicom u Srbiji.
Stanišić je 2013. godine osuđen na 22 godine zatvora zbog teških zločina, uključujući ubistva, mučenja, kršenje zakona ili običaja ratovanja i progon kao zločin protiv čovečnosti. Njegova presuda je potvrđena 2016. godine od strane Žalbenog veća, koje je odbilo njegovu žalbu. U obrazloženju odbijanja zahteva za uslovnu slobodu, Santana je naglasila da je konsultovala sudije koji su takođe bili protiv puštanja Stanišića, ističući da on nije pokazao dovoljno znakova rehabilitacije.
U obrazloženju odluke, Santana je navela da su sudije Karmelo Ađijus, Li Daćun i Barton Hol, zajedno sa njom, smatrali da Stanišić nije pokazao dovoljno znaka pokajanja ili kritičkog razmišljanja o svojim delima. Njegovo ponašanje u zatvoru, iako je bilo pozitivno, nije bilo dovoljno da bi se smatralo da je došlo do rehabilitacije. Poljske vlasti su izjavile da je Stanišić „disciplinovan, staložen, prijatan i kolegijalan“, ali Santana je istakla da dobro ponašanje u zatvoru ne može samo po sebi da dokaže rehabilitaciju.
Dodatno, ona je naglasila da je važno da osuđenik prihvati odgovornost za svoje zločine, što Stanišić nije učinio. Poljske vlasti su ukazale na to da se on distancira od svoje prošlosti i nerado govori o svojim delima, što je dodatno podstaklo sumnju u njegovu sposobnost kritičkog razmišljanja. Santana je zaključila da Stanišić nije pokazao dovoljno znakova kajanja ili žaljenja da bi zaslužio prevremeno puštanje.
Takođe, u procesu odlučivanja, Santana je konsultovala sedam udruženja žrtava iz Bosne i Hercegovine koja su bila protiv pozitivne odluke o njegovom puštanju. Ova konsultacija je bila važna s obzirom na težinu zločina koje je Stanišić počinio i na uticaj koji bi njegovo puštanje moglo imati na žrtve i njihove porodice.
Stanišić se predao Haškom tribunalu 11. marta 2005. godine, a njegovo suđenje i presuda postali su deo složene pravne borbe koja je pratila zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini. Nakon što je osuđen, prebačen je u zatvor u Poljskoj 2019. godine, a nakon što je Poljska utvrdila da više ne može da ga drži zbog sticanja uslova za slobodu, vraćen je u Sheveningen 22. januara 2025. godine dok se ne pronađe druga država koja bi ga primila.
Ova situacija ponovo otvara pitanja o pravdi i rehabilitaciji za zločince koji su počinili teške zločine tokom rata. Mnogi smatraju da je važno da se pravda zadovolji ne samo kroz kaznu, već i kroz proces rehabilitacije, koji uključuje priznavanje i prihvatanje odgovornosti za dela koja su počinjena. U slučaju Miće Stanišića, čini se da su sudije i predsednica Mehanizma za krivične sudove zaključili da je njegova rehabilitacija nedovoljna, što je dovelo do odbijanja njegovog zahteva za uslovnu slobodu.
Ova odluka takođe ima šire implikacije, jer se suočava sa pitanjima o tome kako se društvo nosi sa prošlošću, posebno kada su u pitanju ratni zločinci i njihovi postupci. Kroz ovu odluku, jasno je da se pravda i dalje traga, a da je proces rehabilitacije nešto što zahteva više od dobrog ponašanja u zatvoru; zahteva iskreno pokajanje i razumevanje težine zločina.
