Filip Grbić, filozof i književnik, nedavno je govorio o sve prisutnijem problemu politizacije univerziteta u Srbiji, naglašavajući ulogu profesora i dekana kao saučesnika u ovom procesu. Njegove tvrdnje dolaze u trenutku kada je Beograd potresen tragičnim događajem na Filozofskom fakultetu, što dodatno osvetljava temu zloupotrebe studenata u političke svrhe.
U televizijskoj emisiji, samo nekoliko sati pre tragedije, Grbić je postavio pitanje da li je studentski bunt autentična energija mladih ili politički vođena akcija. On je ukazao na to da su zahtevi za promenom sistema evoluirali ka izlasku na izbore, bez jasnog identiteta i strategije tzv. studentske liste. Osvrnuo se i na ulogu medija i društvene elite u produbljivanju podela unutar društva.
Grbić je istakao da protestna energija više počiva na emocijama nego na argumentima, te da je studentska lista izgubila svoj identitet. Prema njegovim rečima, deo opozicionih i medijskih krugova doprinose njenoj mistifikaciji i političkom uzletu. On je izrazio sumnju u autentičnost protesta, ističući da su oni pre nego što su postali politički instrument postali sredstvo mobilizacije privilegovanih slojeva društva.
„Uspeli su da naprave podelu u društvu bez presedana. Ja bar ne pamtim u svom svesnom životu, uključujući i 5. oktobar, da je emocionalni rascep između ljudi bio ovako dubok“, rekao je Grbić. Ova izjava oslikava duboku društvenu krizu koja se može videti u emocionalnim i političkim podelama među građanima.
Govoreći o ulozi fakulteta u ovoj situaciji, Grbić je naglasio da se prelazi granica univerzitetske autonomije. On je ukazao na to da na Filozofskom fakultetu učionice funkcionišu kao izborni štabovi studentske liste, postavljajući pitanje gde to postoji u svetu. „Dajte mi još jedan primer u svetu da je univerzitet postao politički činilac, da je ušao u političku borbu na način na koji se bore stranke“, rekao je on. Ova izjava dodatno ukazuje na ozbiljnost situacije i na potrebu za očuvanjem autonomije akademskih institucija.
Grbić takođe smatra da su protesti, umesto da dolaze od potlačenog sloja društva, zapravo manifestacija privilegovanog dela javnosti. „Moja teza je da protesti više nisu način političke borbe podjarmljenog dela društva. Nego naprotiv, da je to kulturna praksa privilegovanog sloja društva“, rekao je. Ova perspektiva izaziva pitanja o pravim motivima i ciljevima protestnih pokreta, kao i o tome ko zapravo stoji iza njih.
U tom kontekstu, Grbić ukazuje na odgovornost profesora i uprave fakulteta koji su, prema kritikama, dozvolili da se obrazovne institucije pretvore u sredinu za političko delovanje. Ova situacija ukazuje na potrebu za ozbiljnom analizom i preispitivanjem uloge akademskih institucija u političkom životu zemlje.
U zaključku, Grbićeve tvrdnje otvaraju važnu diskusiju o stanju univerziteta u Srbiji i njegovoj ulozi u društvenim i političkim procesima. Potrebno je postaviti jasne granice između obrazovanja i politike kako bi se očuvala autonomija fakulteta i poštovala prava studenata. U svetlu nedavnih događaja, jasno je da se mora preispitati kako se oblikuju društvene i političke podela u savremenom društvu, te se pronaći način kako da se zaštite interesi mladih i obrazovnih institucija od zloupotreba.
