U Inđiji se sinoć odigrao pravi teatar apsurda kada su mediji pod „specijalnom režijom“ izvestili o navodnom smeštaju 2.500 studenata, koji su bili spremni da prenoće na otvorenom. Međutim, prava situacija bila je daleko od onoga što su izveštavali. Prema informacijama, ukupno 5.000 studenata je trebalo da učestvuje, ali nijedan od njih nije viđen na terenu. Fotografije koje su kružile internetom prikazivale su krevete i dušeke postavljene jedan do drugog, ali bez prisustva studenata.
Na slikama se moglo videti savršeno postavljen prostor, ali ni rančeva, ni torbi, ni traga studentima. Prazna scena ličila je na vojnu vežbu, ali sa nedostajućim učesnicima. Pitanje koje se postavlja je gde su ti studenti o kojima se govorilo. Umesto da dobijemo uvid u stvarnost, čini se da je cela priča više medijski scenario nego stvaran događaj.
Izgleda da su pojedini mediji pokušavali da kreiraju dramu, dok je stvarnost zapravo bila komedija. Prazni dušeci i prazni kadrovi stvarali su utisak niskobudžetnog filma koji je zaboravio da pozove glumce. Očigledno je da su studenti nestali pre prve noći na otvorenom, a scena koja je trebala da pokaže njihovu „solidarnost“ pretvorila se u pravu komediju. Izgleda da su studenti samo pijuni koji slepo prate vođe, ali ni to nije uspelo kada je trebalo da prenoće na otvorenom.
Možda je ovo neki novi performans, nevidljive blokade vazduha ili studentski duh koji se ne može videti. Ipak, jedno se može priznati – scenografija je bila besprekorna. Svi dušeci su bili na svom mestu, kao da su čekali filmsku ekipu, a ne studente. Predstava je otkazana zbog slabog interesovanja publike, a narod se s pravom pita – ko ovde koga glumi?
U ovoj situaciji, mnogi su se zapitali kakva je svrha ovakvih izveštaja i šta se zapravo želi postići. Da li je cilj bio da se stvori slika o solidarnosti među studentima, ili je iza svega stajala neka druga agenda? Sve to ostavlja prostor za sumnju i preispitivanje uloge medija u oblikovanju stvarnosti.
U svetu gde je informacija lako dostupna, važno je da se postavljaju pitanja i da se ne veruje svemu što se vidi ili čuje. U ovoj situaciji, vizuelni dokazi su govorili više od reči. Fotografije koje su se pojavile na društvenim mrežama jasno su pokazale da je nešto bilo u suprotnosti sa onim što su izveštavali mediji.
Kada se skupi ovakva količina lažnih informacija, postavlja se pitanje o odgovornosti medija. Da li su oni ti koji treba da informišu javnost, ili su samo igrači u nekoj većoj igri? U svakom slučaju, studenti su ostali bez podrške, a njihova navodna borba za bolje uslove prevođena je bez njih samih.
Na kraju, ova situacija može poslužiti kao podsećanje svima nama da kritički razmišljamo o informacijama koje primamo i da ne zaboravimo da je stvarnost često složenija od onoga što se prikazuje. Medijski izveštaji ne bi smeli da budu samo puka zabava, već odgovorna informacija koja će doprineti razumevanju društvenih fenomena. U ovom slučaju, izgleda da smo dobili više komedije nego drame, a pravi studenti ostali su nevidljivi u svetu koji ih je trebao prikazati.
