U KANCELARIJI skijališta Seiz 2000 (Céüze 2000) u francuskim Alpima vreme kao da je stalo. Mape staza i dalje stoje složene, rasporedi osoblja pričvršćeni su na zid, a požutele novine iz 2018. godine leže na stolu uz polupraznu flašu vode. Radnici su na kraju te sezone otišli kući, očekujući povratak sledeće zime. Nikada se nisu vratili. Danas je Seiz, nakon 85 godina rada, jedno od čak 186 francuskih skijališta koja su trajno zatvorena.
Glavni uzrok ove tihe propasti su klimatske promene. Alpi se zagrevaju dvostruko brže od ostatka planete, a snežna granica, visina na kojoj padavine prelaze u sneg, neumoljivo se penje. Nekada pouzdani zimski pokrivač postao je retkost, a sezone su se skratile na svega nekoliko nedelja, čineći poslovanje finansijski neodrživim. Na primer, skijalište La Sambui, nedaleko od Mon Blana, prošle zime je imalo snega samo četiri nedelje, što je dovelo do godišnjeg gubitka od oko 500.000 evra. Slična sudbina zadesila je i Seiz, kojem je za isplativost bilo potrebno najmanje tri meseca rada, a u poslednjoj sezoni uspeli su da rade jedva mesec i po dana, uz troškove od 450.000 evra.
Prognoze naučnika nisu optimistične. Istraživanje objavljeno u časopisu „Nature Climate Change“ upozorava da bi, uz porast globalne temperature od dva stepena Celzijusa, više od polovine evropskih skijališta moglo da se suoči s kritičnim nedostatkom snega. Čak ni veštački sneg nije rešenje; njegova proizvodnja zahteva ogromne količine vode i energije i neefikasna je na temperaturama iznad jednog stepena Celzijusa.
Napuštena skijališta ostavljaju duboke tragove u životnoj sredini. Samo u Francuskoj, pored zatvorenih odmarališta, procenjuje se da planine „krasi“ oko 113 napuštenih žičara ukupne dužine 63 kilometra, kao i više od tri hiljade drugih napuštenih objekata, od vojnih do industrijskih. Stari stubovi, kablovi i zgrade polako propadaju, ispuštajući u tlo i vodu opasne materije poput azbesta, motornih ulja i masti. Uklanjanje te infrastrukture je skup i složen proces. Na primer, demontaža skijališta Seiz 2000 koštala je 123.000 evra, a 90 tona otpada moralo je da se preveze helikopterom kako bi se izbeglo dodatno oštećenje osetljivog terena. Francuski zakon nalaže uklanjanje žičara izgrađenih nakon 2017. godine, ali za starije objekte takva obaveza ne postoji, pa većina ostaje prepuštena zubu vremena.
Ipak, priroda se polako vraća na napuštenim padinama Seiza, gde su nekada odzvanjali povici skijaša. Sada cvetaju divlje ruže, orhideje i žuti lincur. Šume počinju da se obnavljaju, a životinje poput divljih svinja, srna i retkih crvenokljunih galica pronalaze mir u tišim zimama. Naučna istraživanja, poput onog sprovedenog u italijanskom odmaralištu Valkanale, pokazuju da oporavak ekosistema u velikoj meri zavisi od načina na koji su staze prvobitno izgrađene. Staze koje su nastale samo sečom šume brzo se oporavljaju i njihove funkcije postaju slične okolnim, netaknutim područjima. S druge strane, staze koje su bile preoblikovane teškim mašinama ostaju ekološki degradirane, sa lošim zemljištem, stalnom erozijom i malom sposobnošću skladištenja ugljenika.
Ova situacija predstavlja paradoks; degradirana područja ponekad postaju utočište za retke i endemske biljne vrste prilagođene kamenjarima, što lokalno povećava biodiverzitet, ali na štetu drugih ekoloških usluga. U vreme dok se skijališta zatvaraju, priroda preuzima kontrolu i vraća se u svoja prvobitna stanja, pružajući nadu za buduće ekosisteme koji se mogu oporaviti. U ovom kontekstu, skijališta koja su nekada bila simbol zimskih sportova postaju primeri kako klimatske promene oblikuju naš svet i što to znači za buduće generacije.
