Mihailo Petrović, čovek koji je 15 godina prosio na ulicama Beograda, umro je u trošnoj kolibi punoj novca, otkrivajući tako zapanjujuće bogatstvo koje je skriveno od očiju javnosti. Njegova smrt, koja se dogodila 5. marta 1929. godine, donela je sa sobom mnogo pitanja o njegovom životu i odlukama koje je doneo. Kako je nekadašnji činovnik, trgovac i oficir završio kao najsiromašniji čovek prestonice, uprkos bogatstvu koje se merilo u milionima?
Petrović je poslednje godine života proveo u trošnoj kolibi u Durmitorskoj ulici, gde su mu komšije često donosile hranu. Njegova penzija od 480 dinara bila je nedovoljna za život, a on je često bio dužan svojoj gazdarici. Njegova ćerka Milica, koja ga je pronašla nakon 50 godina, pozvala ga je da dođe kod nje u Bijeljinu, ali je on odbio, rekavši: „Nemoj da dolaziš više. Smatraj me mrtvim.“ Ove reči ostavile su misteriju oko njegovog izbora da živi u siromaštvu.
Mihailova prošlost otkrivena je 1934. godine, kada su vlasti saznale više o njegovom životu. Iako su ga mnogi smatrali beskućnikom, otkriveno je da je imao nekoliko miliona dinara u gotovini i hartijama od vrednosti u svojoj prljavoj sobi. Njegova smrt nije uzdrmala ljude oko njega, a mnogi su verovali da je to spas za njega. Na zidu njegove sobe bio je napisan datum koji mu je očigledno mnogo značio: „Petak, 19-X-1918 – sloboda“, što ukazuje na važan trenutak u njegovom životu.
Petrović je bio trgovac u Tuzli pre nego što je postao umiješan u političke intrige. Nakon što je bio označen kao glavni podstrekač atentata na turskog zvaničnika, pobegao je u Šabac. U Drugom srpsko-turskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac, a zatim se vratio u Rusiju, gde je završio školu. Njegov život postao je još tajanstveniji kada je bio osuđen na smrt zbog špijunaže u Bugarskoj, ali je ruski car Aleksandar III intervenisao za njega.
Nakon što je dobio pomilovanje, Petrović se vratio u Beograd, gde se povukao iz javnog života. Njegova povezanost sa Nikolom Pašićem, jednim od najistaknutijih političara tog vremena, ostaje nejasna, ali je jasno da je imao značajnu ulogu u srpskoj politici. Njegova smrt otvorila je vrata za mnoge lažne naslednike, koji su se pojavili nakon što je vest o njegovom bogatstvu postala poznata.
Misterija koja okružuje njegovo bogatstvo i život ne prestaje da intrigira. Iako je imao sve što je mogao poželjeti, odlučio je da živi kao prosjak. Da li je to bio čin kajanja, želja za anonimnošću ili nešto drugo? Njegova priča o bogatstvu i siromaštvu ostaje enigma koja fascinira i danas. Njegov život je podsećanje na to koliko malo znamo o ljudima oko nas, i koliko često su naše percepcije daleko od stvarnosti.
Na kraju, Mihailo Petrović ostaje najmisterioznija figura ne samo Beograda, već i čitavog kraljevstva. Sahranjen je o trošku grada, a potraga za njegovim naslednicima i dalje traje. Njegova odluka da se povuče u siromaštvo, uprkos bogatstvu, ostaje nerazjašnjena, a njegovo ime će zauvek ostati urezano u istoriji kao simbol tajni koje nosimo sa sobom kroz život.
