Severna Koreja se suočava sa ozbiljnim optužbama za brutalnu represiju prema mladima zbog konzumiranja zabranjenih medijskih sadržaja. Prema izveštaju organizacije Amnesty International, koji prenosi New York Post, režim Kim Džong Una ne preza ni od javnih pogubljenja učenika srednjih škola samo zato što su gledali južnokorejske TV emisije ili slušali popularnu muziku. Ove informacije dolaze iz svedočenja onih koji su pobegli iz ove izolovane zemlje, a situacija je, prema njihovim rečima, mnogo gora nego što se ranije pretpostavljalo.
Jedan od najzabrinjavajućih primera je slučaj srednjoškolaca koji su pogubljeni zbog gledanja popularne serije „Squid Game“ u provinciji Janggang. Izveštaji pokazuju da su slične egzekucije zabeležene i u drugim delovima Severne Koreje. Amnesty International je u svom izveštaju naveo da su slični incidenti zabeleženi u različitim provincijama, što sugeriše da represija postaje sve intenzivnija.
Režim Kim Džong Una je uveo stroge zakone koji južnokorejske medije označava kao ideologiju koja ugrožava revolucionarni duh naroda. Kazne za posedovanje zabranjenih filmova ili muzike su drakonske; one mogu rezultirati do 15 godina prinudnog rada, dok distribucija ovih sadržaja često vodi do smrtnog kazne. Međutim, prema svedočenjima, kazne se mogu razlikovati u zavisnosti od finansijskog statusa porodice. Mnogi su primorani da prodaju svoje kuće kako bi skupili novac za mito kako bi spasili svoje najbliže.
Jedan od ispitanika, Čoi Suvin, koji je pobegao iz zemlje, otkriva da kazne često zavise od novca. On navodi da ljudi bivaju uhvaćeni zbog istih prekršaja, ali da im kazna zavisi od finansijske moći njihove porodice. U međuvremenu, Kim Džunsik, koji je tri puta uhvaćen kako gleda zabranjene drame, izbegao je kaznu zahvaljujući moćnim vezama svoje porodice.
Pored ovih strašnih kazni, postoji i praksa prisiljavanja dece da gledaju pogubljenja svojih vršnjaka kao deo „ideološkog obrazovanja“. Specijalne policijske jedinice poznate kao „Grupa 109“ upadaju u domove i pretražuju ljude na ulicama, tražeći USB uređaje sa zabranjenim sadržajem. I pored visokog rizika, mnogi i dalje tajno gledaju strane medije, čak i oni koji su zaduženi za sprovođenje zakona.
Jedan od prebega navodi da „radnici gledaju otvoreno, partijski zvaničnici ponosno, bezbednosni agenti tajno, a policija bezbedno“ jer svi znaju da su uključeni u konzumaciju zabranjenog sadržaja. Ova situacija jasno ukazuje na duboku hipokriziju unutar severnokorejskog društva.
Sara Bruks iz Amnesty International naglašava da ova svedočenja ukazuju na to kako Severna Koreja sprovodi distopijske zakone po kojima gledanje južnokorejske TV emisije može da vas košta života, osim ako imate novca da platite. Ovim se stvara jasna podela između bogatih i siromašnih, pri čemu život u ovoj autoritarnoj državi ima cenu samo za one koji su finansijski privilegovani.
Severna Koreja ostaje jedna od najizolovanijih i najrepresivnijih država na svetu, a njeni stanovnici, posebno mladi, suočavaju se sa strašnim posledicama zbog pokušaja da se povežu sa spoljnim svetom. Ova situacija je alarmantna i zahteva međunarodnu pažnju i akciju kako bi se osiguralo da se ljudska prava poštuju i da se okonča ova brutalna praksa koja uništava živote nevinih mladih ljudi.
