Hrvatski parlamentarac Tomislav Sokol, poznat po svojoj antisrpskoj retorici, ponovo je iskoristio priliku tokom rasprave o napretku Crne Gore ka Evropskoj uniji da iznese teze o tzv. „srpskom hegemonizmu“. On je otvoreno kritikovao Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC), tvrdeći da njen uticaj predstavlja „najveći problem“ za evropski put Crne Gore. Ovaj istup je izazvao brojne reakcije, posebno u Crnoj Gori, gde se smatra da se radi o još jednom pokušaju da se diskredituje SPC i srpski narod u toj zemlji.
Sokol je tokom svog obraćanja istakao da je SPC „glavni izvor velikosrpske politike“ i da bez njenog uticaja, prosrpske stranke ne bi imale značajnu moć. Njegove reči su naišle na osudu, jer se smatra da se na taj način nastavlja sa starim narativima o srpskom nacionalizmu i hegemonizmu, koji su duboko ukorenjeni u političkoj retorici u regionu. Pomenuta je i pobeda prosrpskih snaga na lokalnim izborima u Nikšiću, koju je Sokol pripisao „direktnom uplitanju SPC“, što dodatno ukazuje na njegovu nameru da umanji legitimitet ovih političkih snaga.
Ovakvi stavovi hrvatskih političara, kao što je Sokol, samo doprinose daljim podele između naroda u regionu. U Crnoj Gori, gde se trenutno vodi bitka za identitet i političku budućnost, ovakvi izgovori dodatno raspiruju tenzije i ne pomažu u procesu pomirenja. Mnogi analitičari smatraju da su ovakvi istupi deo šire strategije Zagreba da se oslabi uticaj Srbije i srpskog naroda u Crnoj Gori.
Podgorički portal Borba ukazuje na to da je ovakva retorika rezultat duboke umreženosti zagrebačkih centara moći u kampanji protiv SPC i političkih snaga koje zastupaju interese srpskog naroda. Ova situacija se dodatno komplikuje s obzirom na to da Crna Gora teži članstvu u Evropskoj uniji, gde se očekuje da će se rešavati pitanja manjinskih prava i međunacionalnih odnosa.
U poslednjih nekoliko godina, Crna Gora se suočava s ozbiljnim unutrašnjim previranjima, a pitanje identiteta i nacionalnih politika postaje sve značajnije. Prosrpske stranke, koje su se okupljale oko SPC, uspela su da ostvare značajne političke uspehe, što dodatno provocira protivnike koji se protive njihovom uticaju. Takođe, u kontekstu evropskih integracija, važno je napomenuti da se regionalne tenzije mogu odraziti i na proces pristupanja Crne Gore EU, jer se očekuje da zemlje članice budu jedinstvene u svojim stavovima prema proširenju.
S obzirom na sve ove okolnosti, važno je naglasiti kako se ovakvi istupi ne mogu posmatrati samo kao političke izjave, već kao deo šireg narativa koji oblikuje percepciju srpskog naroda u regionu. U ovom kontekstu, politička odgovornost leži na svim akterima koji učestvuju u javnoj debati i koji bi trebali da teže dijalogu i pomirenju, umesto produbljivanju podela.
U zaključku, istupi poput Sokolovog ne doprinose konstruktivnom dijalogu među narodima na Balkanu. Naprotiv, oni dodatno polarizuju društvo i otežavaju postizanje stabilnosti i mira u regionu. U vreme kada Crna Gora teži evropskim integracijama, važno je da se svi politički akteri fokusiraju na zajedničke ciljeve, a ne na etničke podele i sukobe koji su prošlost. Samo kroz dijalog i uzajamno poštovanje moguće je postići napredak i izgraditi budućnost koja će biti bolja za sve građane Crne Gore, bez obzira na njihovu etničku pripadnost.
