Tema večerašnje emisije „Despot Stefan“ bila je spoljna politika Srbije, a povod za razgovor je nova knjiga „Savremena spoljna politika Srbije: Kontinuitet i promene“, čiji su autori profesori Fakulteta političkih nauka – Dragan Đukanović, Milan Krstić i Marko Dašić. Profesor Milan Krstić, kao gost emisije, detaljno je objasnio logiku, razvoj i savremene izazove spoljnopolitičke arhitekture Srbije.
U uvodu svog izlaganja, Krstić podseća da se od 2001. godine može govoriti o novoj etapi srpske spoljne politike. Prvobitno, ona se oslanjala na dva ključna stuba – Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države. Međutim, sredinom 2000-ih, posebno nakon ekspozea Vuka Draškovića iz 2005. godine, spoljna politika dobija i treći stub – Rusku Federaciju. Krstić ističe da je taj period označio „kamen međaš“ u redefinisanju spoljne politike Srbije, u kojoj Moskva postaje ravnopravan partner uz Brisel i Vašington.
Od 2009. godine, arhitektura se širi na četiri stuba – uvodi se Kina kao novi, sve važniji akter. „Peking ulazi kao četvrti stub, a to su tadašnji ključni akteri, prevashodno ministar Vuk Jeremić i predsednik Boris Tadić“, napominje Krstić, dodajući da se od tada do danas taj koncept formalno zadržava, iako se relativna važnost stubova menjala.
Profesor objašnjava da su se odnosi tokom vremena prirodno transformisali: u periodu od 2009. do 2017/18. godine fokus je bio na Briselu i Moskvi, uz snažno evropsko opredeljenje. Od 2018. i 2019. godine, dominantni partner na Zapadu postaje Amerika, dok na Istoku ulogu preuzima Kina, opisujući današnje stanje kao novu fazu multivektorske politike.
Krstić precizira da su stubovi postavljeni na ovaj način zbog jasnih ekonomskih i vrednosnih razloga. „Gotovo 60 odsto naše trgovinske razmene je sa EU, a uz CEFTA region taj procenat ide do 80“. EU je predstavljena kao strateški cilj broj jedan – od odluke Narodne skupštine 2004. godine, preko Strategije nacionalne bezbednosti iz 2009, do njenog podizanja na nivo nacionalnog interesa 2019. godine.
Kada je reč o Sjedinjenim Državama, njihova uloga vezana je za regionalnu bezbednost, s obzirom na to da je Srbija okružena NATO članicama. Rusija ostaje ključna u oblasti energetike i zbog istorijske i kulturološke bliskosti, ali i zbog pitanja Kosova i Metohije. Kina, s druge strane, postaje sve važnija finansijski, tehnološki i infrastrukturno, a takođe podržava Srbiju u međunarodnim pitanjima.
Ipak, profesor Krstić naglašava da od 2014. godine teren postaje sve trusniji, a nakon 2022. godine održavanje balansa između četiri stuba postaje „veoma teško“. „Četvorostubna arhitektura je danas ozbiljno ugrožena“, kaže Krstić, aludirajući na rat u Ukrajini, sankcije Rusiji i globalne tektonske promene.
Osvrćući se na dilemu da li put Srbije ka EU automatski znači slabljenje odnosa sa Rusijom i Kinom, Krstić naglašava da to ne mora biti slučaj. EU ima razvijenu saradnju sa Kinom, a neutralnost Srbije i postojanje više vojno neutralnih članica EU pokazuju da „evropski put ne znači nužno ulazak u evroatlantsku bezbednosnu zajednicu“. Ipak, priznaje da je odnos sa Moskvom danas daleko komplikovaniji nego ranije i da se to vidi i kroz konkretne pritiske, poput situacije oko NIS-a.
Kada je reč o odnosima Srbije i Bosne i Hercegovine, Krstić ih opisuje kao „dva paralelna koloseka“ – jedan se odnosi na specijalne veze sa Republikom Srpskom, a drugi na bilateralne odnose sa državom BiH. Naglašava da su oba pravca važna i da će očuvanje Republike Srpske ostati trajni deo spoljne politike Srbije, ali da se istovremeno ne sme zanemariti značaj dobrih odnosa sa Sarajevom i čak Federacijom BiH.
Profesor Krstić tvrdi da spoljna politika Srbije nije i ne može biti statična, već da se prilagođava međunarodnim okolnostima – ali da je najveći izazov i dalje ostati dosledan, jasan i razumljiv u definisanju prioriteta. Upravo tu leži ključ budućnosti srpske spoljne politike.
