Rada Jovanović (61), koja je ubila svog muža Đorđa Jovanovića (74) u stanu na Čukarici u Beogradu u oktobru 2021. godine, preminula je pre nekoliko meseci u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Ova bolnica je bila njen dom nakon što je Viši sud, nakon što je oglasio krivom, izrekao meru obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. Tokom suđenja, veštaci psihijatri su konstatovali da je njena duševna bolest bila veoma teška i hronična, sa tendencijom napredovanja, pri čemu lečenje može samo da uspori i ublaži psihotične simptome.
Ovaj slučaj nije jedini koji je šokirao javnost. U poslednjih nekoliko godina, nekoliko ubistava je izazvalo slične reakcije, a počinioci su takođe smešteni u zatvorsku bolnicu zbog duševnih bolesti. Primeri uključuju Davida Dudića, koji je 2021. godine ubio svoju babu Desanku u Kotežu, kao i Davora Pricu, koji je 2022. godine ubio svoju majku Katarinu na Karaburmi. U istom periodu, Ivan Nikitović je na Batajničkom drumu usmrtio kolegu Stefana Milenkovića, dok je Milorad Marić u Zemunu ubio ujnu Jagodu Simić. Godinu dana kasnije, Đorđe Marić je ubio svoju majku Dobrinku, a najrecentniji slučaj je ubistvo Dejana Vrzića, kada mu je „presudio“ sin Filip u Surčinu 2023. godine.
U slučajevima kada se stanje ovih pojedinaca stabilizuje i terapija daje pozitivne rezultate, postoji mogućnost da budu pušteni na slobodu kako bi se lečili. Ova praksa često izaziva revolt među porodicama žrtava, jer teško prihvataju ideju da je počinilac ubistva sada na slobodi, ne razumevajući da su takvi zločini često posledica duševnih bolesti koje su u trenutku zločina onemogućile počiniocima da kontrolišu svoje postupke.
Prema informacijama, Dudić, Prica, Nikitović, Vrzić i oba Marića i dalje se nalaze u Specijalnoj zatvorskoj bolnici, a njihovo zdravstveno stanje nije napredovalo do te mere koja bi opravdala ukidanje bolničkog lečenja. Portparol Višeg suda u Beogradu, Ivona Čogurić, navela je da se sud svake devet meseci bavi procenom potreba za lečenjem i čuvanjem ovih osoba. Sud može obustaviti lečenje i odrediti otpuštanje okrivljenog na osnovu izveštaja lekara, ukoliko se utvrdi da je prestala potreba za lečenjem.
Psihijatar Svetislav Mišković ukazuje da su kod ovih pojedinaca, koji su počinili teška ubistva, u pitanju hronične duševne bolesti koje zahtevaju dugotrajno lečenje i redovno korišćenje terapije. Svaki slučaj je jedinstven, a neki pojedinci mogu doživeti pogoršanje svog stanja čak i uz terapiju, dok drugi mogu postići kontrolu nad svojom bolešću. Da bi se omogućilo izlazak iz bolnice, neophodna je saradnja sa porodicom, kao i podrška koja može pomoći u rehabilitaciji. Mnoge porodice su pogođene zločinom koji su počinili njihovi članovi, pa se često javlja strah ili nesposobnost da se pomire sa tim.
U slučaju da takve osobe nemaju porodicu, a nisu više sposobne za zadržavanje u bolnici, centri za socijalni rad mogu im obezbediti alternativni smeštaj u ustanovama kao što je Zavod za smeštaj odraslih „Mala pčelica“ u Kragujevcu. Mišković naglašava da je problematično što postoji nedostatak prostora za smeštaj ovih osoba, posebno za adolescente ili stare osobe koje pate od mentalnih poremećaja.
Pored toga, postoje i oni koji nikada ne napuštaju bolnicu, jer ne mogu da kontrolišu svoje duševne bolesti van bolničkih uslova i ne mogu da funkcionišu samostalno. Kada se nakon počinjenog zločina oglašavaju krivim, sud im ukida poslovnu sposobnost, a psihijatar Mišković objašnjava da se ona procenjuje svake tri godine i može se delimično povratiti, što omogućava tim osobama da raspolažu svojim novcem, ali ne i imovinom.
