Čovek može da deluje smireno, da se osmehuje i ostavlja utisak spokojstva, dok u sebi nosi nemir koji ostaje skriven. U tom tihu prostoru između onoga što pokazujemo i onoga što skrivamo, ajeti sure Ali Imran, 3:29-30, postavljaju jedno od najvažnijih pitanja islama: šta ostaje kada nestane publike? Ovi ajeti, odabrani za 1. februar u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta za svakodnevno čitanje“, ne nude utehu, već postavljaju ogledalo pred našu savest. U njemu se ne gleda očima, već kroz prizmu saznanja da nijedna misao nije izvan znanja Uzvišenog, niti jedno delo izvan odgovornosti.
Ajet 3:29 glasi: „Skrivali vi ono što je u srcima vašim ili to javno pokazivali, Alah to zna. On zna sve što je na nebesima i što je na Zemlji – Alah je svemoćan.“ Ovaj ajet nas podseća na Alahovo savršeno znanje o svim mislima i delima ljudi. Ne možemo se skrivati iza spoljašnjeg ponašanja, jer je srž našeg postojanja otkrivena Bogu.
Ajet 3:30: „Onoga dana kada svaki čovek pred sobom nađe dobro delo koje je uradio i loše delo koje je učinio – poželeće da se između njih i njega nalazi velika udaljenost. A Alah vas na Sebe podseća i Alah je milostiv prema Svojim robovima.“ Ovaj ajet ukazuje na sudnji dan kada će svako od nas biti suočen sa svojim delima, bez mogućnosti da se sakrije ili opravda. U toj situaciji, želja da se loša dela udalje od nas svedoči o našoj unutrašnjoj svesti i kajanju.
Ajeti 3:29-30 čine celinu koja naglašava Alahovo savršeno znanje i odgovornost koja iz njega proističe. Islam nas podseća da naš život ne treba da se meri samo delima, već i namerama koje ih prate. Čovek ne može da se skriva iza ispravnosti koja je vidljiva spolja, jer istinska vrednost dolazi iz srca.
Slika Sudnjeg dana nije prikazana samo kroz kaznu, već kroz suočavanje sa sopstvenim delima. U tom trenutku, dobro i loše stoje pred nama bez opravdanja i posrednika. Ovaj trenutak suočavanja je prožet milošću, jer Alah nas podseća na Njegovu blizinu, a ne zastrašuje nas. Umesto pretnje, dobijamo opomenu koja nas poziva na introspekciju i promišljanje o sopstvenim delima.
Izbor ovih ajeta za 1. februar nosi jasnu poruku: početak ne zahteva samo planove, već i iskreno preispitivanje. Islam poziva na svesnost Božje blizine, gde se u spoju znanja i milosti nalazi etička osnova. To je poziv da se srce čisti pre nego što se delima deluje, a život živi kao trajna odgovornost pred Istinom.
Ajeti 2:28-29 nas podsećaju da je svaki trenutak dar, a svaki izbor odgovornost prema Stvoritelju i svetu oko nas. U ovom kontekstu, ajet 2:107 potvrđuje da istinska pomoć i zaštita dolaze samo od Boga, razotkrivajući ljudsku tendenciju da traži utočište u prolaznim izvorima moći.
Kroz teške trenutke, poruka iz sure El-Bekare, izdvojena za 10. januar, ne obećava lakše dane, već nas uči kako se kroz izazove prolazi uspravno. Od prvih pokreta u utrobi do svakodnevnih odluka, ajeti iz sure Āli Imran (3:5-6) otkrivaju koliko je naš život pažljivo oblikovan, podsećajući nas da ništa na nebu ni na Zemlji nije skriveno od Alahovog znanja i moći.
Na kraju, važno je naglasiti da su ajeti sure Ali Imran snažan poziv na samorefleksiju i preuzimanje odgovornosti za vlastita dela. U svetu koji često favorizuje površnost, ove poruke nas vraćaju u osnovu islama, gde je svaki trenutak prilika za rast i duhovno usavršavanje. Naša dela, namere i svesnost o Božijem prisustvu oblikuju naš put i naše susrete sa Istinom na Sudnjem danu.
