Novak Đoković, najbolji teniser sveta, nalazi se na kraju svoje impresivne karijere i sve više se postavlja pitanje kada će reći zbogom tenisu. U tom kontekstu, mnogi se pitaju da li će njegov sin Stefan krenuti tatinim stopama. Sam Novak je govorio o ovoj temi, a teniski trener Patrik Muratoglu se nedavno osvrnuo na njegove izjave.
Đoković je istakao da želi da bude otac svom sinu, a ne njegov trener, kada Stefan odluči da se ozbiljno bavi tenisom. Ova izjava odražava duboku mudrost i razumevanje izazova roditeljstva u sportu, prema Muratogluu. On je naglasio kako je važno znati gde je granica između podrške i preuzimanja uloge trenera, što mnogi roditelji često ne prepoznaju.
Muratoglu je komentarisao da je teško kada ti je otac najbolji u istoriji sporta. On je u svom podkastu izjavio da, iako Stefan ima „dobre teniske gene“, savetovao bi mu da ne postane profesionalni teniser, ne zbog nedostatka talenta, već zbog nerealnih očekivanja koja dolaze sa tim statusom. Poređenja s ocem, koji je najbolji teniser svih vremena, mogu stvoriti dodatni pritisak na dete.
U svojoj analizi, Muratoglu je objasnio da postoji mnogo načina da se postigne uspeh u životu, ne samo kroz tenis. Ako Stefan odluči da se bavi ovim sportom, Novakova filozofija podrške je ispravna: pružiti mu punu podršku, verovati u njega, ali ga ne trenirati. Razlikovanje između podrške i treniranja je ključno kako bi se izbeglo emotivno opterećenje koje može nastati kada roditelj preuzme ulogu trenera.
Osim toga, Muratoglu je istakao da su roditelji često motivisani sopstvenim ambicijama kada treniraju svoju decu, što može narušiti odnos između njih. Novak Đoković je imao sličnu situaciju sa svojim ocem Srđanom, koji je bio veoma uključen u njegove prve godine karijere. U jednom trenutku, Novak je morao da kaže svom ocu da se povuče kako bi mogao da se razvija kao osoba i igrač.
Muratoglu je lično iskusio sličan izazov, kao otac koji ima decu koja se bave tenisom. Odlučio je da ih nikada neće trenirati, jer su im potrebni emocionalna stabilnost i podrška, a ne pritisak koji dolazi sa treniranjem. Novak će svom sinu pomoći tako što će izabrati prave ljude oko njega — najbolje trenere i kondicione stručnjake.
Na kraju, Muratoglu je zaključio da je uloga roditelja u sportu da budu sigurno mesto za decu, a ne izvor pritiska. Ova filozofija može biti ključna za razvoj mladih sportista i njihov uspeh, jer podrška i razumevanje roditelja mogu napraviti razliku između uspeha i neuspeha u profesionalnom sportu.
U svetu koji je često fokusiran na rezultate i uspese, važno je zapamtiti da je emocionalna podrška fundamentalna za razvoj dece. Novak Đoković, kao otac, pokazuje da je moguće pronaći ravnotežu između podrške i dopuštanja deci da sama koračaju putem koji odaberu, što je mudra lekcija za sve roditelje sportista.
