U noći 27. maja 2002. godine, zabeleženo je jezivo ubistvo Stojana Ignjatovića (31) iz Tršića kod Loznice, dok je ležao u bolničkom krevetu na Institutu za ortopediju „Banjica“ u Beogradu. Nepoznati napadač je ušao u sobu 25 na Odeljenju za rekonstruktivnu ortopediju i ispalio više hitaca u Ignjatovića, usmrtivši ga na licu mesta. Njegovo telo pronašla je medicinska sestra koja je obavljala redovne obilaske pacijenata.
Stojan Ignjatović bio je poznat policiji zbog različitih krivičnih dela i samo nekoliko meseci pre svog ubistva, ranjen je u lozničkom predgrađu. Napad se desio 26. februara 2002. godine, kada je Ignjatović ranjen u obe potkolenice i levu butnu kost. Operisan je nekoliko dana kasnije, ali se vratio na dalju rehabilitaciju 16. aprila, nakon što je napustio bolnicu 2. aprila.
Istraga o ubistvu pokazala je da je ubica verovatno koristio prigušivač, ulazeći u sobu preko terase. Soba je bila smeštena na visokom prizemlju i okrenuta je prema delu bolničkog kruga koji je bio zaštićen zelenilom, što je omogućilo napadaču da se prikrade neprimećen. Od šest pacijenata u sobi, niko nije video ili čuo ubistvo, a Ignjatović je bio pogođen sa čak sedam metaka.
U vezi sa ranjavanjem Ignjatovića, šabačka policija je 7. marta 2002. godine uhapsila R. S. (24), ali Ignjatović nije mogao identifikovati napadača tokom istrage. Prema nezvaničnim informacijama, ranjen je u stanu G.B. iz Loznice, koji je uhapšen 25. maja zbog pravosnažne presude od 20 meseci zatvora za nanošenje teških telesnih povreda. Prilikom hapšenja, kod G.B. je pronađena falsifikovana lična karta, vozačka dozvola i određena količina droge, kao i pištolj sa municijom.
Ubistvo Stojana Ignjatovića izazvalo je veliku pažnju javnosti, a kriminolog Dobrivoje Radovanović je ocenio da se radi o klasičnom obračunu u podzemlju. On je naglasio da su ovakve likvidacije ustaljena praksa u svetu, ali da se to u Jugoslaviji dogodilo prvi put. Radovanović je istakao da organizovani kriminal koristi sve moguće načine da izvrši ubistva, čak i u bolnicama, i kritikovao policiju zbog neobezbeđivanja zaštite za Ignjatovića, koji je mogao da pruži korisne informacije o kriminalnim mrežama.
Dobrivoje Radovanović je takođe isključio mogućnost da je bolničko osoblje pomoglo ubici, naglašavajući ozbiljnost situacije koja se dogodila. Ovaj događaj je dodatno ukazao na probleme bezbednosti u zdravstvenim institucijama, posebno kada su u pitanju pacijenti poznati policiji ili povezani sa kriminalnim delovanjem.
Ubistvo Stojana Ignjatovića otvorilo je brojna pitanja o zaštiti pacijenata i o tome kako se upravlja bezbednošću u bolnicama. Ovaj incident je doveo do zahteva za reformama u sistemu zdravstvene zaštite i povećanjem sigurnosti za sve pacijente, posebno one koji su na neki način u kontaktu s kriminalnim miljeom.
U vremenu kada su se ovakvi zločini činili sve prisutnijim, javnost je tražila odgovore i pravdu. Ubistvo na Institutu za ortopediju „Banjica“ ostalo je u sećanju mnogih kao simbol opasnosti i nasilja koje je počelo da se širi kroz društvo. Policija je nastavila istragu, ali su mnogi bili skeptični u vezi sa mogućnošću da će se pravda ikada ostvariti.
Ovaj tragičan događaj nije samo označio kraj života jednog čoveka, već je i otvorio vrata razmatranju pitanja o kriminalu, pravdi i bezbednosti u društvu koje se suočava sa sve većim izazovima. Iako je prošlo više od dva decenije, sećanje na Stojana Ignjatovića i njegovu sudbinu i dalje živi, podsećajući nas na to koliko je važno raditi na unapređenju sistema koji bi trebao da štiti sve građane.
