Okrivljeni bivši policajci Milan Radukić i Saša Đajić, zajedno sa Goranom Ristićem, nekadašnjim članom „zemunskog klana“, suočavaju se sa suđenjem za otmicu Novaka Stevanića, koja se dogodila 21. avgusta 1997. godine. Tokom ovog incidenta, oteta su 100.000 maraka i 4,5 kilograma zlata od porodice Stevanić. Suđenje je ponovo odloženo u Višem sudu u Beogradu zbog izostanka dvojice okrivljenih i svedoka Ljubiše Buhe Čume.
Prema rečima advokata Gorana Ristića, Ivan Bajazit, Ristić se trenutno nalazi u bolnici „Sveti Sava“ nakon što je doživeo infarkt mozga. Milan Radukić nije prisustvovao suđenju jer, kako navodi njegov advokat Tomislav Bojković, sutra treba da se podvrgne operaciji srca u Institutu „Dedinje“. Svedok Ljubiša Buha takođe nije došao, iako je njegova ćerka primila sudske pozive. Sud je naložio policiji da ga privedu, ali očigledno to nije uspelo.
Sudija je odložio suđenje za sredinu jula, zahtevajući da se tada privedu Radukić i Buha, dok će Ristić biti pozvan. Kako se približava rok zastare, koji ističe 22. avgusta 2027. godine, advokat Milisav Čogurić, koji zastupa Novakovog oca Zorana Stevanića, izrazio je nezadovoljstvo zbog stalnih odlaganja i čekanja na Buho da svedoči. Čogurić je istakao da se ne može čekati na Buho, koji je već pokazao nameru da ne dođe na suđenje. U prethodnom pretresu, policija je izvestila da su ga pronašli na terasi, gde je rekao da neće da primi poziv.
Zbog produženog odlaganja, Zoran Stevanić je izgubio strpljenje i počeo da viče u sudnici, izražavajući sumnju u pravdu i optužujući sud da mu se već 30 godina dozvoljava odugovlačenje. Radukić i Đajić su optuženi da su tog dana na Sarajevskoj ulici u Beogradu legitimizovali Novaka Stevanića, koji je tada bio student treće godine prava, i potom ga oteli. Ristić je vozio automobil u kojem je otet, a otmičari su ga predali Dušanu Spasojeviću, vođi „zemunskog klana“.
Stevanić je odveden u garažu u novobeogradskim blokovima, gde ga je Spasojević fizički napao i prisilio da otkrije gde se nalazi sef. U jednom trenutku, Spasojević i njegovi saradnici su otišli do stana i, koristeći brusilicu, otvorili sef, odakle su ukrali novac, zlatni nakit i četiri pištolja. Prema zvaničnom izveštaju policije, osam meseci kasnije, Novak Stevanić se ubio.
Ova situacija postavlja pitanja o efikasnosti pravnog sistema i pravde u Srbiji, posebno kada je reč o slučajevima koji se tiču organizovanog kriminala. Odlaganja suđenja i neodazivanje svedoka ukazuju na nedostatak ozbiljnosti u rešavanju takvih slučajeva, što dovodi do frustracija među žrtvama i njihovim porodicama.
S obzirom na to da se slučaj vuče već više od dve decenije, mnogi se pitaju koliko je još vremena potrebno da pravda bude zadovoljena. S obzirom na blizinu roka zastare, postoji zabrinutost da bi pravda mogla ostati neostvarena, ukoliko se suđenje ne završi do 2027. godine. Ovaj slučaj je samo jedan od mnogih koji ukazuju na izazove sa kojima se suočava pravosudni sistem u Srbiji.
U međuvremenu, Zoran Stevanić i dalje traži pravdu za svog sina, suočavajući se sa stalnim odlaganjima i preprekama u procesu. Njegova borba simbolizuje šire probleme u društvu, gde se često oseća da pravda nije dostupna svima, a posebno onima koji su bili žrtve teških krivičnih dela.
