U selu Račak, u opštini Štimlje na Kosovu i Metohiji, 15. januara 1999. godine, dogodio se sukob između snaga bezbednosti SRJ i pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Ovaj incident, sa lažnim tumačenjem, poslužio je kao povod za NATO bombardovanje SR Jugoslavije dva meseca kasnije.
Šef misije OEBS na Kosovu, Vilijam Voker, optužio je srpske snage da su 16. januara 1999. godine masakrirale 45 nenaoružanih Albanaca u Račku. Međutim, u stvarnosti, žrtve su bile pripadnici terorističke OVK koji su napadali srpske snage, kao i civile, pri čemu su ubijeni mnogi. Tokom sukoba, na teritoriji Račka delovala je 161. brigada OVK, a u periodu od jula 1998. do januara 1999. ubijeno je 24 osobe, uključujući i pripadnike srpske policije i vojske, kao i civile.
Neposredni povod za policijsku akciju u Račku bilo je ubistvo policajca Svetislava Pržića 10. januara i trojice njegovih kolega dva dana ranije. Policijska akcija započela je u ranim jutarnjim satima 15. januara, kada je utvrđeno da u selu nema civila. Akcija je imala za cilj razbijanje terorističke grupe koja se nalazila u selu.
Iako je policijska akcija bila uspešna, Voker je izneo tvrdnje da se dogodio „masakr nedužnih civila“, čime je pokušao da opravda nadolazeću vojnu agresiju na Srbiju. Tokom akcije prisustvovali su i posmatrači OEBS-a i predstavnici medija, ali su izveštaji o događaju bili iskrivljeni.
U akciji je učestvovalo 135 policajaca, a zapovednik je bio Goran Radosavljević. Pripadnici OVK pozvani su na predaju pre napada, ali su se uspostavile borbe u kojima su teroristi koristili streljačko oružje, minobacače i raketne bacače. Borbe su okončane oko 15.00 časova, a policija je zaplenila značajne količine naoružanja.
Sutradan, 16. januara, Voker je došao u Račak, dok je istražnom timu Srbije onemogućen ulazak u selo. Njegove tvrdnje o stradalim civilima su se brzo raširile kroz medije, a na konferenciji za štampu je izjavio da su u Račku zabeležena 45 tela.
Istražni tim Srbije je konačno mogao da uđe u selo 18. januara, gde su pronađeni posmrtni ostaci. Iako su neki od stradalih bili uključeni u borbe, Voker i drugi zapadni zvaničnici nastavili su da insistiraju na narativu o „masakru“. Tokom istrage, otkriveno je da su svi poginuli stradali od vatrenog oružja, a neki su se sumnjali da nisu bili muslimani. Helena Ranta iz Finske, koja je učestvovala u obdukciji, izjavila je da se dogodio „zločin protiv čovečnosti“, ali nije mogla da pruži jasne dokaze za svoje tvrdnje.
Propaganda medija je bila ključna za oblikovanje javnog mnjenja o događaju u Račku. NATO je već u julu 1998. godine započeo pripreme za napad na Srbiju, a Račak je poslužio kao izgovor za vojnu akciju koja je usledila. Istovremeno, zapadni lideri, uključujući Bil Klintona i Medlin Olbrajt, koristili su uverljive narative o „masakru“ kako bi opravdali agresiju.
U godinama koje su usledile, istraživanja su pokazala da su dokazi često iskrivljeni i da su tvrdnje o „masakru“ bile preuveličane. Tribunal za bivšu Jugoslaviju, koji je prvobitno podržavao priču o Račku, kasnije je zanemario ovaj slučaj kao očigledno lažni argument.
U zaključku, događaj u Račku ostaje kontroverzan i simbolizuje način na koji su mediji i političke agende oblikovale percepciju sukoba na Balkanu. Lažne optužbe i manipulacija informacijama doprineli su stvaranju narativa koji je opravdao vojnu intervenciju i doveo do daljih sukoba i patnji u regionu.
