Stanimir Brajković je preminuo 4. februara 2024. godine u zatvoru, a njegovo zdravstveno stanje je bilo loše još pre nego što je smešten u zatvor. Prema rečima doktorke Vesne Sredojević, Brajković je ranije imao moždani udar i imao je poteškoća u kretanju. Pri njegovom dolasku u zatvor, imao je i povrede na telu, uključujući ogrebotine i modrice, koje su navodno bile rezultat pada. Ove informacije otkrio je upravnik zatvora Vladimir Bukvić na suđenju zatvorskim čuvarima, koji se terete za nesavestan rad koji je doveo do Brajkovićeve smrti.
Na suđenju je utvrđeno da su trojica mladih cimera zlostavljala Brajkovića, što je rezultiralo njegovim smrtnim ishodom. Bukvić je istakao da je u vreme kada je preuzeo upravničku poziciju 2018. godine, kretanje zatvorenika u zatvoru bilo nekontrolisano, što je rezultiralo čestim incidentima. On je naglasio da su prekršajno osuđeni zatvorenici često bili skloni nasilju, te da je bilo potrebno preduzeti mere kako bi se obezbedila sigurnost svih zatvorenika.
Bivši upravnik je takođe negirao da je imao kontakt sa Brajkovićevim sinom nakon smrti njegovog oca, rekavši da su se u takvim situacijama obično sastajali načelnici za tretman. Brajkovićev sin, Zoran, svedočio je da se susreo sa čovekom za kojeg je kasnije saznao da je Bukvić, koji mu je rekao da je njegov otac preminuo od srčanog udara.
U sudu je Bukvić rekao da nije imao informacije o nasilju koje se dešavalo u sobi gde je bio Brajković. On je dodao da je redovno kažnjavao zaposlene za svaku sitnicu i da ne bi tolerisao skrivanje informacija. Izrazio je zabrinutost zbog činjenice da se u zatvoru često događaju nasilni incidenti, a da su zatvorenici često primorani da ćute o tome.
Tokom svedočenja, Bukvić je naveo da je svake godine bilo slučajeva smrti među zatvorenicima, ali nikada nije došao do tako tragičnog ishoda kao što je bio slučaj sa Brajkovićem. On je govorio o uslovima u zatvoru, ističući da je teško otkriti nasilje koje se dešava u sobama, jer su zatvorenici često problematični i skloni skrivavanju istine.
Bivši upravnik je takođe naglasio da su zatvorenici u zatvoru imali televizore, ali su ih često uništavali, pa su im zatim nabavili tranzistore koji su takođe brzo polupani. Bukvić je istakao da su lekari Hitne pomoći često bili pozivani bez razloga, što je dodatno otežavalo situaciju u zatvoru.
U vezi sa zdravstvenim stanjem Brajkovića, Bukvić je rekao da je ukoliko bi se zatvorenik povređivao ili ukoliko bi imao problema sa kretanjem, bilo potrebno prebaciti ga u bolničku sobu. On je takođe naglasio da su nadležni u zatvoru imali obavezu da prate zdravstveno stanje zatvorenika i da reaguju ukoliko postoji sumnja na pogoršanje stanja.
Na kraju, Bukvić je istakao da je važno da se preduzmu mere kako bi se sprečilo dalje nasilje u zatvoru, te da je neophodno da svi zaposleni budu odgovorni za svoja dela i da se pridržavaju propisanih procedura. Njegovo svedočenje postavlja pitanja o bezbednosti i tretmanu zatvorenika u sistemu, a slučaj Stanimira Brajkovića je postao simbol potreba za reformama u zatvorskom sistemu.
