U večerašnjoj emisiji „Teška priča“ na Euronews Srbija, kolumnisti Ivan Radovanović, Muharem Bazdulj i Filip Rodić raspravili su o fenomenu „ćaci“ i njegovoj društvenoj konotaciji. Pojam „ćaci“ koristi se u savremenom diskursu kao etiketa koja označava ljude koji su, prema shvatanju određenih društvenih grupa, manje obrazovani ili neafirmisani u društvu. Analiza ovog termina otvara pitanja o identitetu, klasnim razlikama i političkim podelama u društvu.
Radovanović je započeo diskusiju postavljajući pitanje šta to izdvaja određene ljude kao „ćace“, a druge ne. On smatra da je suštinska razdelnica između ljudi u savremenom društvu zapravo stav prema vlasti, odnosno prema predsedniku Vučiću. Prema njegovom mišljenju, ako ste za Vučića, onda ste „ćaci“, dok ste, ukoliko ste protiv, nešto sasvim drugo, poput „blokadera“. Ovaj koncept identiteta se, prema njemu, koristi kao sredstvo za marginalizaciju i stigmatizaciju ljudi koji imaju drugačije stavove.
Muharem Bazdulj je dodao da je nedavno čitao o terminu „ćaci“ u kontekstu zbornika koji je objavila Biblioteka 20. veka. U tom zborniku, autori analiziraju pojam „ćaci“ iz različitih perspektiva, uključujući lingvističku i filozofsku. On je istakao da se pojam često koristi za označavanje nedostatka obrazovanja ili sofisticiranosti. Ova definicija dodatno komplikuje razumevanje „ćaci“, jer implicira da su oni koji se nazivaju ovim imenom u suštini isključeni iz obrazovnog i kulturnog diskursa.
U razgovoru je istaknuta i potreba za prefinjenošću u društvenim interakcijama. Radovanović je pomenuo slučaj Marka Vidojkovića, čije je psovanje izazvalo različite reakcije, uključujući i one koje su to tumačile kao „gustiozno“. Ovaj primer je služio kao ilustracija kako se može interpretirati ponašanje i jezik u zavisnosti od društvenog statusa pojedinca.
Filip Rodić se osvrnuo na ideju prefinjenosti, naglašavajući da možda nije neophodno biti prefinjen, već je dovoljno imati želju da se to postigne. On je uporedio ovu težnju sa socijalizmom kao putem ka komunizmu, sugerišući da je i težnja ka prefinjenosti proces koji zahteva promene u društvenom ponašanju i vrednostima.
Jedna od ključnih tačaka diskusije bila je i dečja percepcija termina „ćaci“. Radovanović je naveo primer dečaka koji je bio zlostavljan od strane vršnjaka koji su ga terali da viče da je „ćaci“. Ovaj slučaj ukazuje na to kako se stigmatizacija širi i kako deca preuzimaju društvene norme i vrednosti, što može imati dugoročne posledice na njihovu psihološku dobrobit.
Zaključujući, razgovor o terminu „ćaci“ otvara pitanja o društvenim podelama i načinima na koje se identiteti formiraju i razumeju u savremenom društvu. Ova tema nije samo akademska, već ima i vrlo realne posledice na svakodnevni život ljudi, posebno onih koji su označeni kao „ćaci“. To je podsećanje na važnost razumevanja i empatije u društvenim interakcijama, kao i na potrebu za dijalogom koji prevazilazi površne etiketiranje i stereotipe.
Kao što su Rodić, Bazdulj i Radovanović istakli, važno je prepoznati i razbiti predrasude koje dovode do isključenja određenih grupa iz društvenog diskursa. Ovaj razgovor je podsticaj za dalju analizu i promišljanje o tome šta znači biti deo društva, kako se formiraju identiteti i koja je uloga obrazovanja i kulture u tim procesima.
