Godinama niko nije znao za sudbinu Branislava Tešanovića, Jugoslovena koji je napustio svoju domovinu šezdesetih godina i više od pola veka živeo u Švedskoj. Njegova smrt otkrivena je tek kada je komšinica primetila da ga nije videla duže vreme. Policija je pronašla 78-godišnjaka mrtvog u njegovom stanu u Stokholmu, tri godine, osam meseci i osam dana nakon smrti. U trenutku kada su ušli u njegov stan, svetlo je još uvek bilo upaljeno, a radio je svirao, ostavljajući utisak da će se ubrzo vratiti.
Branislav je postao poznat kao „najusamljeniji čovek u Švedskoj“. Njegova smrt bila je tiha, bez porodice, prijatelja ili ikoga ko bi za njim zaplakao. Ipak, njegova sudbina nije prošla neprimećeno. Dragan Laban, Srbin iz Berana, koji već godinama živi u Švedskoj, saznao je za Branislavovu sudbinu i odlučio da učini nešto povodom toga. Uveravao se da je umrlo nešto strašno – umreti sam bez voljenih. Dragan je bio uzrujan zbog toga i smatrao je da se to ne bi smelo dešavati.
U cilju da se oživi sećanje na Branislava, Dragan je kontaktirao njegovu polusestaru u Obrenovcu i povezao je sa porodicom. Organizovao je sredstva i planirao parastos. Parastos je održan 25. septembra 2022. godine, kada su došli unuci njegove polusestre, predstavnici Ambasade Srbije, Srpske pravoslavne crkve, kao i članovi udruženja „Sveti Georgije“ iz Švedske. Čak su prisustvovali i dvojica mladića iz pogrebnog društva koji su ga prvobitno sahranili. Tog dana, Branislav više nije bio sam.
Dragan je istakao da nije znao ko je Branislav bio, ali je smatrao da je važno učiniti nešto za njega. Osećao je potrebu da pruži dostojanstven oproštaj čoveku koji je umro u potpunoj samoći. Nakon parastosa, Dragan redovno posećuje grob u Stokholmu kada god se nađe u gradu, čime nastavlja da odaje počast ovom čoveku, čija je životna priča bila obeležena usamljenost.
Ovaj slučaj osvetljava širu sliku o usamljenosti i izolaciji s kojom se suočava mnogi ljudi, posebno stariji, u modernom društvu. U urbanim sredinama kao što je Stokholm, gde se ljudi često sele zbog posla ili boljih prilika, lako se može izgubiti kontakt sa porodicom i prijateljima. Branislavova sudbina je upozorenje na to koliko je važno održavati veze s ljudima i brinuti se jedni o drugima, posebno u teškim vremenima.
Završetak Branislavove priče podseća nas na važnost zajednice i međusobne podrške. Dragan Laban je, kroz svoje delovanje, pokazao kako jedan čovek može napraviti razliku i doneti malo svetlosti u život nekoga ko je umro bez ikoga pored sebe. Kroz njegovu akciju, Branislav je dobio priliku da bude zapamćen i da se njegov život proslavi, čak i nakon smrti.
Ova priča takođe poziva na razmišljanje o tome kako društvo može bolje da se brine o onima koji su marginalizovani ili osamljeni. Organizacije, zajednice i pojedinci mogu preuzeti odgovornost da pruže podršku i prijateljstvo onima koji se bore sa usamljenošću. U svetu koji se sve više udaljava od tradicionalnih vrednosti zajedništva, važno je podsećati se da smo svi povezani i da imamo odgovornost jedni prema drugima.
