Saša Vuković, poznat kao Boske, priznao je na saslušanju u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu da je ubio Aleksandra Nešovića Baju (52) 12. maja, ali je istakao da je to učinio u samoodbrani. Prema njegovim rečima, Nešović je prvi pokušao da ga ubije koristeći pištolj CZ 99, ali je oružje zatajilo. U tom trenutku, Vuković je uzvratio i pucao u Nešovića, usmrtivši ga sa više hitaca u grudi.
Vuković navodi da je jedini pucao u Nešovića i negira da su sa njim bili Mario Stanković, koji se tereti za saizvršilaštvo, ili njegova supruga Danka koja bi mogla doneti pištolj. Osumnjičeni je rekao da su on i Nešović bili bliski prijatelji više od deset godina i da su zajedno ulagali u atraktivne lokacije u Novom Beogradu, ali da su se njihovi odnosi pogoršali kada je Nešović tražio više novca.
Vuković je istakao da se plašio za svoju bezbednost i da je pojačao privatno obezbeđenje, kretao se naoružan i izbegavao kontakt sa Nešovićem. Prema njegovim rečima, situacija se posebno pogoršala krajem 2025. kada je otišao u Ameriku sa porodicom kako bi se sklonio od Nešovića. Osumnjičeni je tvrdio da ga je Nešović proganjao, pretio i da je nekoliko puta vadio pištolj na njega.
Na dan ubistva, Vuković je otišao u restoran „27“ na Senjaku nakon poziva prijatelja Veselina Milića. Tokom večere, Milić mu je rekao da će Nešović doći, ali Vuković nije znao da će se susresti sa njim. Kada je Nešović ušao, izgledao je iznenađeno, a Vuković je smatrao da je Milić trebao da vodi razgovor. Nakon što je Nešović napustio restoran, pokušao je da pozove Vukovića i nagovori ga da se vrati, tvrdeći da želi da reše sukob.
Kada se Nešović vratio, započeli su razgovor, a Vuković je pokušao da umanji tenzije. Tokom tog trenutka, Vuković je kleknuo kako bi molio Nešovića da spuste loptu. Međutim, u tom trenutku, Nešović je izvadio pištolj, što je Vukovića nateralo da se uzdigne i izvadi svoj oružje, ispaljujući više metaka prema Nešoviću.
Tokom iznošenja svoje odbrane, Vuković je plakao, izražavajući žaljenje zbog smrti Nešovića i uticaja na njegovu porodicu. Njegov advokat, Ivan Simić, potvrdio je da je Vuković izneo odbranu kako bi prekinuo spekulacije u javnosti. Izjavio je da Vuković nije imao nameru da ubije Nešovića i da je situacija bila nepredviđena.
Prema rečima advokata, Vuković je bio uplašen za svoju bezbednost zbog Nešovićeve preke naravi i da je postupio u trenutku straha. Vuković je priznao da je skrivanje tela smatralo greškom, a njegov advokat je naglasio da su oni bili dobri prijatelji, što je dodatno otežalo situaciju za Vukovića.
Ova tragedija pokazuje koliko nasilje može brzo da eskalira iz konflikta u fatalni ishod. Suočavanje sa sopstvenim strahovima i osećajem ugroženosti može dovesti do ekstremnih postupaka, što se i dogodilo u ovom slučaju. Vuković, koji je do sada bio naoko uobičajen građanin, sada se suočava sa teškim pravnim posledicama, a porodice obe strane su pogođene ovim tragičnim događajem.
Ovaj slučaj takođe otvara pitanja o tome kako se upravlja sukobima u poslovnom svetu i kako pojedinci mogu da se zaštite od potencijalno nasilnih situacija. Vukovićev iskaz o strahu i pretnjama koje je primao od Nešovića može poslužiti kao upozorenje za sve koji se suočavaju sa sličnim problemima. U društvu gde su sukobi često rečima, važno je pronaći načine za rešavanje nesuglasica pre nego što postanu opasne po život.
