Već deset godina traje muk oko spomenika Jusufu Čeliću u Gusinju. Tokom ovog perioda, nije bilo ni glasa, ni reči, ni jednog javnog pitanja o njegovoj postavci. U isto vreme, tišina je obavijena i stihovima himne Sekule Drljevića, ratnog zločinca i saradnika okupatora, kao i veličanjem Krsta Zrnova Popovića, čije ime i lik neki ponosno nose, bez bilo kakvog osećaja prema istorijskoj istini i bolu koji to izaziva. Očigledno je da je ovakvo stanje za neke ljude sasvim normalno i da im ne smeta da ovi simboli budu deo javnog prostora.
Međutim, kada je u pitanju Mitropolit Metodije, situacija se menja drastično. Odjednom se pojavljuje energija, reči i osude. Napadi nisu usmereni na spomenik Pavlu Đurišiću, niti ga oni iskreno zanimaju. Mitropolit Metodije je ovde prava meta. Njegova pozicija i stavovi ga čine metom kritika od trenutka kada je odlučio da se stavi ispred svog naroda, braneći ono u šta veruje. Od trenutka kada je prebijen pred očima javnosti, ova meta nije skinuta, već je postala još vidljivija.
Zašto baš Mitropolit Metodije? Možda zato što nije političar. Možda zato što iza njega ne stoji partija ili interesna mašinerija. Njega narod prepoznaje kao čoveka koji ide među ljude, koji im gleda u oči bez kalkulacije i bez straha. U današnjem društvu, to je nešto što mnogi ne mogu podneti. Pojava ličnosti koja ne odgovara nikome osim Bogu i svom narodu izaziva nelagodu kod onih koji su u vlasti.
Napad na Mitropolita Metodija nije samo lokalni politički obračun. To je takođe način da određeni zvaničnici, spremni na svaki kompromis radi vlastitog položaja, sakupe poene kod centara moći van Crne Gore. Ovi zvaničnici znaju kome žele da se pokažu i kome žele da pošalju signal da su „poslušni“ i „na liniji“.
Iza ove hajke ne stoje samo lokalni interesi. Mnogi izvan Crne Gore žele da kontrolišu svaku ličnost koja može da izmakne njihovoj mreži. Ako Metodije opstane kao simbol narodne podrške i crkvene slobode od partijskih diktata, to bi moglo da pokaže da nije sve pod njihovom komandom. To je ono što najviše plaši određene krugove.
U ovom trenutku se postavlja pitanje: gde su ti borci za moral, istorijsku pravdu i „civilizacijske vrednosti“ kada se prolazi pored spomenika Jusufu Čeliću? Kada se pevaju stihovi Sekule Drljevića? Zašto tada ne dižu glas? Očigledno je da im to ne odgovara. Kada je reč o svojim političkim saveznicima, oni se ne usuđuju da deluju.
Dvostruki aršini su postali očigledni. Dok jedni simboli mogu stajati u javnom prostoru bez ijedne reči protivljenja, drugi, poput ličnosti Mitropolita Metodija, postaju meta napada. Napad na Mitropolita Metodija nije napad na „problematične spomenike“ ili istorijsko nasleđe. To je politički obračun sa čovekom naroda. To je jasna poruka svima koji se usude da stanu izvan partijskih i interesnih šina: „Ako nisi naš, bićeš meta.“
Naravno, to što narod voli i veruje Mitropolitu Metodiju ne predstavlja razlog da se odustane od napada. Naprotiv, to je dodatni razlog da udare još jače. Ova situacija ukazuje na duboke podele u društvu i pruža uvid u to kako se politička borba vodi na različitim frontovima, uključujući i one duhovne. U svetu gde su simboli i ličnosti često oružje u rukama moćnika, Mitropolit Metodije ostaje simbol otpora i snage za mnoge ljude.
