Ukrajinski poljoprivredni proizvodi čine manje od sedam odsto uvoza hrane u Evropsku uniju, međutim, postali su značajno političko pitanje zbog strahova farmera u susednim zemljama da bi eventualni ulazak Ukrajine u EU mogao da utiče na raspodelu subvencija iz Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP). Ovi strahovi su doveli do protesta poljoprivrednika u Poljskoj, Slovačkoj i Mađarskoj, gde se iza spora oko uvoza krije veće pitanje potencijalne promene u finansiranju poljoprivrede.
Za Ukrajinu, Evropska unija predstavlja ključno tržište, jer se oko polovine njenog ukupnog poljoprivrednog izvoza plasira na to tržište. Prema rečima Tarasa Visockog, zamenika ministra ekonomije, životne sredine i poljoprivrede Ukrajine, poljoprivreda čini više od 50 odsto ukupnog izvoza te zemlje, a u nekim kvartalima taj udeo dostiže i 62 odsto. Ipak, za EU su ukrajinski proizvodi samo mali deo znatno većeg tržišta hrane. U 2024. godini, ukrajinska roba činila je blizu sedam odsto poljoprivrednog uvoza EU, dok je njen udeo u ukupnoj potrošnji Unije ispod pet odsto.
Ukupan ukrajinski izvoz poljoprivrednih proizvoda pao je 2025. godine za devet odsto, na 22,7 milijardi dolara, a najveći deo ovog pada posledica je smanjenih isporuka ka EU nakon uvođenja novog režima kvota. Brisel je 2022. godine, nakon početka rata i blokade Crnog mora, suspendovao carine i kvote na ukrajinske poljoprivredne proizvode. Međutim, žito koje je trebalo da bude u tranzitu ka svetskim tržištima ostajalo je u pograničnim zemljama EU, što je dovelo do pada lokalnih cena i protesta poljoprivrednika tokom 2023, 2024. i 2025. godine.
Mere autonomne trgovine ukinute su 5. juna 2025. godine, nakon čega je postignut novi dogovor između Brisela i Kijeva koji je vratio ukrajinski izvoz u sistem kvota, uz zaštitne mehanizme koji se mogu aktivirati u slučaju ozbiljnih poremećaja na tržištu EU ili pojedinih država članica. Visocki je naglasio da je ovo više politička tema nego pitanje stvarnih brojki, dodajući da Ukrajina želi da istakne da se radi o saradnji, a ne konkurenciji.
Ipak, trgovinski spor nije otklonio veće strahove evropskih proizvođača o tome šta bi se desilo sa subvencijama ako Ukrajina postane članica EU. Pre rata, Ukrajina je imala 41,3 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, više nego bilo koja pojedinačna članica Unije. U poređenju, Francuska ima 27,4 miliona hektara, a Španija 23,9 miliona. Međutim, zbog ruske okupacije, korisne površine u Ukrajini su smanjene na oko 24,5 miliona hektara. Visocki smatra da se u evropskim raspravama često koriste predratni podaci, što dovodi do preuveličavanja trenutnog obima ukrajinskog poljoprivrednog potencijala.
Zabrinutost u EU dodatno pojačava struktura ukrajinske poljoprivrede, gde veliki agroholdinzi imaju dominantnu ulogu u izvoznom sektoru. Evropska udruženja poljoprivrednika vide ovo kao mogući pritisak na buduću raspodelu sredstava iz ZPP. Očekuje se da će naredni pregovori biti oblikovani manje ukupnim podacima o tržištu EU, a više političkim pritiscima u Varšavi, Bratislavi i Budimpešti. Iako je trgovinski sporazum smirio deo nezadovoljstva zbog uvoza, ostaje nejasno koliko bi poljoprivrednici u sadašnjim članicama mogli da izgube ako Ukrajina jednog dana postane deo EU.
U zaključku, ukrajinski poljoprivredni proizvodi, iako imaju mali udeo na tržištu EU, postali su izvor tenzija i političkih rasprava koje ukazuju na duboke ekonomske i socijalne posledice. Kako se situacija razvija, važno je pratiti kako će se ove tenzije reflektovati na buduće politike i trgovinske sporazume između Ukrajine i Evropske unije.
