Pojedini prestupnici u Srbiji kazne za počinjena krivična ili prekršajna dela umesto u zatvoru služe u domovima kulture, bibliotekama, bolnicama i staračkim domovima. Ova praksa je deo reforme sistema kaznenih sankcija koja teži rehabilitaciji osuđenika i njihovom ponovnom uključivanju u društvo.
Trenutno, 172 osuđenika izvršavaju kaznu rada u javnom interesu, obavljajući različite poslove u korist društvene zajednice. Prva takva kazna upisana je u Matičnu knjigu u januaru 2007. godine, a tokom 2024. izrečeno je 111 kazni rada u javnom interesu za krivična dela i 827 kazni za prekršaje, prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS).
Osuđena i prekršajno kažnjena lica upućuju se kod poslodavaca sa kojima je Uprava zaključila ugovor o saradnji. U poslednje vreme, broj ugovora koje je Uprava potpisala sa javnim preduzećima porastao je, a trenutno postoji 442 zaključenih ugovora. Ovi ugovori uključuju saradnju sa bolnicama, kliničkim centrima, kulturnim i sportskim institucijama, kao i sa preduzećima koja se bave komunalnim delatnostima.
Kazna rada u javnom interesu može trajati do maksimalno 360 sati i najčešće se izriče za dela kao što su krađa, laka telesna povreda, ugrožavanje sigurnosti, učestvovanje u tuči, uništenje ili oštećenje tuđe stvari, nasilje u porodici i slično. U slučaju da osuđeno lice ne ispunjava obaveze, poverenik obaveštava sud, koji može preinačiti kaznu u zatvorsku.
Prednosti ovog sistema uključuju to da osuđeno lice ostaje u društvenoj zajednici, ne prekida radni odnos i može nastaviti sa školovanjem. Takođe, ovaj oblik sankcije predstavlja uštedu za društvo, jer osam sati rada u javnom interesu zamenjuje jedan zatvorski dan, što pomaže u rasterećenju zatvorskih kapaciteta.
Jedan od poznatih slučajeva vezanih za rad u javnom interesu jeste onaj manekenke Mine Milenković, koja je 2013. godine lažno prijavila otmicu. Nakon što je utvrđeno da je lagala, bila je osuđena na 100 sati rada u javnom interesu.
U proceduri izvršenja kazne, naglašava se poštovanje dostojanstva lica. Rad u javnom interesu ne sme ugrožavati zdravlje i bezbednost osuđenog, a kazna se ne može izvršiti bez pristanka lica kojem je izrečena. Osuđenici su često svesni posledica svojih dela i shvataju važnost besplatnog društvenog rada kao načina da kompenzuju nanetu štetu.
Praksa pokazuje da se lica koja su podvrgnuta kazni rada u javnom interesu sve više ne smatraju stigmatizovanim, već pre prepoznaju svoju odgovornost prema društvu. Oni su sve svesniji da kroz svoj rad mogu doprineti zajednici i sačuvati svoje dostojanstvo.
Upravni organi, kao što je UIKS, naglašavaju važnost ovog modela kazne, ne samo zbog rehabilitacije osuđenika, već i zbog koristi koje on donosi društvu u celini. Ova praksa se pokazuje kao efikasan način smanjenja recidivizma i pružanja drugog šansa ljudima koji su napravili greške u prošlosti.
Kao rezultat ovih reformi, Srbija se kreće ka humanijem i efikasnijem sistemu kaznenih sankcija, koji ne samo da kažnjava, već i rehabilituje i reintegrira pojedince u društvo. Očekuje se da će ovaj pristup doprineti smanjenju stope kriminala i jačanju zajedništva unutar društva.
