Direktor kancelarija za javnu i kulturnu diplomatiju Arno Gujon objavio je na društvenoj mreži Iks da bi ustavno priznavanje srpskog jezika kao službenog u Crnoj Gori, ravnopravno sa crnogorskim jezikom, bilo uvažavanje stvarne jezičke strukture društva i demokratske volje najbrojnije jezičke zajednice u ovoj zemlji. Ova izjava dolazi u trenutku kada je politička situacija u Crnoj Gori napeta, posebno nakon što je premijer Milojko Spajić ocenio kao „ucenjivački model saradnje“ najavljeno otkazivanje podrške Demokratske narodne partije (DNP) njegovoj vladi.
Otkazivanje podrške DNP usledilo je nakon neispunjenja zahteva stranke da vlada formira radnu grupu koja će se baviti pitanjima statusa srpskog jezika i identiteta. Gujon je ukazao na podatke iz poslednjeg popisa, prema kojima se više od 43 odsto građana Crne Gore izjasnilo da govori srpskim jezikom, dok se oko 34 odsto izjasnilo za crnogorski jezik, koji je trenutno jedini ustavom priznat službeni jezik. Ova statistika, prema Gujonovim rečima, ne može biti ignorisana u demokratskom društvu.
On je istakao da samo ustavno priznat službeni jezik uživa najviši stepen pravne sigurnosti i ravnopravnosti. Gujon je podsetio na iskustva Crne Gore pre 2020. godine, kada je dugogodišnji anti-srpski režim koristio državne institucije za sistematsko potiskivanje srpskog jezika i identiteta. Ove okolnosti pokazuju da „službena upotreba“ nije dovoljna i da je ustavna zaštita neophodna.
Gujon je naglasio da stav njegove kancelarije nije isključiv, već inkluzivan. U svojoj objavi je naveo da bi ustavno priznavanje srpskog jezika kao službenog, ravnopravno sa crnogorskim, predstavljalo uvažavanje stvarne jezičke strukture društva i demokratske volje najbrojnije jezičke zajednice u Crnoj Gori.
Predsednik DNP, Milan Knežević, je takođe reagovao na situaciju, saopštivši da ta stranka otkazuje podršku Vladi premijera Spajića, kao i vlasti u Podgorici, koju predvodi gradonačelnik Saša Mujović. DNP je ranije uslovila svoj ostanak u Vladi Crne Gore ispunjavanjem zahteva o uvođenju srpskog jezika kao službenog jezika, izmenama Zakona o državljanstvu, uvođenjem trobojke kao narodne zastave, kao i započinjanjem dijaloga o spornoj izgradnji kolektora u Botunu.
Ova situacija ukazuje na duboke podele u crnogorskom društvu, koje se reflektuju i na političku scenu. Jezička i nacionalna identifikacija su ključni aspekti ovih podela, a neispunjavanje zahteva DNP može dodatno pogoršati političku krizu u zemlji. U ovom kontekstu, pitanje jezika postaje simbol šireg sukoba između različitih identiteta i političkih opcija u Crnoj Gori.
U poslednje vreme, pitanje srpskog jezika u Crnoj Gori postalo je sve aktuelnije, posebno s obzirom na to da se veliki deo stanovništva izjašnjava kao Srbi ili kao pripadnici srpskog naroda. Ustavno priznavanje srpskog jezika kao službenog može doprineti smanjenju tenzija i obezbediti veću ravnopravnost za sve građane, bez obzira na njihov jezički identitet.
S obzirom na trenutnu političku situaciju, jasno je da će pitanje jezika ostati u fokusu javnosti, a njegovo rešavanje zahteva dijalog i kompromis svih strana. U tom smislu, Gujonova izjava može poslužiti kao poziv na širu diskusiju o jezičkim pravima i identitetu u Crnoj Gori, kao i o potrebi za jačanjem demokratskih vrednosti i poštovanja različitosti unutar društva.
U zaključku, situacija oko srpskog jezika u Crnoj Gori ukazuje na kompleksne odnose između jezika, identiteta i politike, koji zahtevaju pažljivo razmatranje i dijalog kako bi se postigla stabilnost i ravnoteža u društvu. U tom smislu, ustavno priznanje srpskog jezika kao službenog može biti korak ka izgradnji inkluzivnijeg i pravednijeg društva.
