Slikar Vasilije Vasa Dolovački ostaje dosledan figurativnom slikarstvu i poetskom realizmu, pronalazeći magiju u svakodnevnim motivima i prenoseći unutrašnju filozofiju na platno. Njegov atelje u Bavaništu, ispunjen skicama, bojama i velikim formatima, otkriva kako motivi, od mrtve prirode do figura ljudi i životinja, grade slike u kojima se stvarnost susreće sa naslućenom emotivnošću i tihim ritmom vremena.
U svetu umetnosti koji sve više teži brzom uticaju i šoku, Vasa Dolovački i dalje izabire tišinu i preciznost poteza kista. U toj tišini, između boje i svetlosti, stvara svoj svet – svet ravnice, tišine i, kako sam ističe, nevidljivih damara ispod površine stvarnosti. Rođen u Bavaništu, Dolovački je jedan od retkih umetnika koji ostaju verni figurativnom slikarstvu u vreme kada ga mnogi smatraju zastarelim.
U jednom od svojih razgovora, Dolovački ističe: „Postao sam retro, postao sam nešto što je prevaziđeno. Mnogi govore da je slika mrtva za ovu novu eru, oni koji nemaju sposobnosti da stvore nešto u slikarstvu su brzo prešli na druge medije.“ Njegova umetnost se bavi metafizikom i nadrealnim, ali na način koji ne nameće direktno. Umesto toga, on više voli da se te ideje naslućuju, jer ta magija i tajna često imaju veću snagu od onoga što je doslovno prikazano.
Dolovački nosi sa sobom smisao za mir i meru iz vojvođanske ravnice. U njegovim radovima prepoznaju se prizori tog podneblja, gde ništa nije nametljivo, a sve ima svoju težinu. „Ja sam u Bavaništu rođen i, posle Akademije, moj stav je bio da sam dovoljno daleko i dovoljno blizu Beogradu kao našem najvećem centru. Koristim, naravno, i ove prostore i ljude sa kojima se srećem, koji su mi zanimljivi, da napravim beleške i male skice koje mi služe kao materijal za ozbiljnije slike“, objašnjava Dolovački.
Kao diplomirani slikar i profesor na Akademiji klasičnog slikarstva u Sremskoj Kamenici, prenosi generacijama ono u šta i sam veruje – dar nije dovoljan bez rada, strpljenja i radoznalosti. „Nije dovoljan samo dar, nego posvećenost. Demonstrirao sam uživo ono što studenti treba da savladaju i radili smo zajedno“, dodaje on.
Njegove slike često prikazuju svakodnevne predmete poput voća sa pijace, starog stola ili figure u meditaciji, koji dobijaju magičnu dimenziju, kao da su na ivici sna. Ljudi i životinje, deca, monasi, ptice i konji, prisutni su u njegovim radovima, kroz pogled koji kritičari često opisuju kao pogled „nepogrešivog romantičara.“
Dolovački objašnjava: „Tri su momenta u gradnji slike – jedno je racio, gde donosimo odluke šta, kako i gde; drugo je podsvesno, unutrašnji osećaj; a treće je slučajnost koja se događa tokom samog slikanja.“ Ova kombinacija elementa omogućava mu da stvori slike koje dišu životom, dok istovremeno naglašava da nije lako naslikati ljudsko lice, već uhvatiti njegovu suštinu.
Tokom svoje karijere, od 1982. godine do danas, Dolovački je osvojio brojne nagrade i održao više od šezdeset samostalnih izložbi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Njegove dve monografije, u kojima je sabrao četrdeset godina stvaralaštva, predstavljaju ozbiljan trag koji je ostavio iza sebe. „Kada vidite gomilu slika kroz monografiju, shvatite koliko je ozbiljna brazda iza vas“, kaže on.
Za Dolovačkog, umetnost nije beg od stvarnosti, već način da joj podari smisao. Njegove slike govore o tišini ravnice, blagoj, postojanoj, ali beskrajnoj. U svakom potezu kista vidi se vera da svet može biti jednostavan, ako ga gledamo srcem. Dokle god postoji taj pogled, slike će živeti.
