Eska je kompleksno oboljenje koje izaziva više vrsta gljiva i sve je prisutnije u vinogradima Srbije, posebno u uslovima toplije klime. Prvi znaci bolesti pojavljuju se posle cvetanja, kada se na lišću formiraju karakteristične pege između nerava. Tokom leta i rane jeseni, ove pege se spajaju, uzrokujući sušenje i opadanje lišća. Zaražene bobice takođe pokazuju mrkoljubičaste pege, što dovodi do njihovog sušenja i pogoršanja kvaliteta grožđa.
Prouzrokovači ovog oboljenja, Phaeomoniella chlamydospora, Stereum hirsutum i Phellinus igniarius, napadaju sprovodni sistem biljke, ometajući transport vode i hranljivih materija. U teškim slučajevima, oboleli čokoti mogu potpuno uvenuti. Promene na listovima uključuju pojavu tigrastih šara, dok su grozdovi naizgled zdravi, ali bobice se ne razvijaju pravilno. U poodmakloj fazi bolesti, sušenje lišća i grozdova postaje očigledno, a na preseku stabla se uočavaju karakteristične promene.
Jedan od glavnih problema s eskom je što se bolest može dugo skrivati pre nego što postane očigledna. To otežava kontrolu i prevenciju, jer se bolest može prenositi između biljaka tokom godina. U Evropi je najčešće izolovana vrsta P. chlamydospora, dok se u Sjedinjenim Američkim Državama najčešće javlja vrsta P. aleophilum. Smatra se da su ove gljive primarni uzročnici koji dovode do ranog oblika eske, poznatog kao petrijeva bolest.
Bolest se može manifestovati na različite načine. Na lišću se mogu primetiti žute ili crvene šare, dok se u središnjem delu lista razvija nekroza. Ovo dovodi do sušenja i opadanja listova, dok se grozdovi ne razvijaju kako treba. U težim slučajevima, dolazi do sušenja lastara i oštećenja stabla čokota, što može ugroziti celu vinogradski proizvodnju.
Mere suzbijanja eske uključuju rezidbu obolelih lastara uz dezinfekciju alata i obavezno uklanjanje zaraženih delova. Takođe, važno je izbegavati pravljenje većih rana prilikom rezidbe, jer one mogu olakšati ulazak patogena u biljku. Postoje i neka istraživanja koja sugerišu da primena fosetil aluminijuma može pomoći u zaštiti od ove bolesti, ali su efikasne hemijske mere zaštite još uvek ograničene.
Kontrola eske je teška zbog duboke lokalizacije patogena u ksilemu stabla, što otežava direktnu primenu tretmana. Iako se istražuju različite metode zaštite, uključujući hemijske i biološke pristupe, njihova efikasnost nije uvek zadovoljavajuća. Iz tih razloga, vinogradari su pozvani da budu oprezni i proaktivni u identifikaciji i kontroli ove opasne bolesti.
U svetlu ovih izazova, važno je da vinogradari budu informisani o simptomima i merama zaštite, kako bi mogli da zaštite svoje zasade i osiguraju kvalitet grožđa. Edukacija i svest o ovom oboljenju mogu značajno smanjiti rizik od gubitaka u proizvodnji, što je od suštinskog značaja za opstanak vinogradarstva u Srbiji. U borbi protiv eske, prevencija ostaje ključna, a vinogradari bi trebali redovno pratiti stanje svojih biljaka i reagovati na prve simptome bolesti.
