Vladimir Vukčević preminuo je u 75. godini života, ostavljajući iza sebe značajan trag u pravosudnom sistemu Srbije, naročito kao prvi tužilac za ratne zločine. Rođen je 1950. godine u Beogradu, gde je i proveo detinjstvo. Odrastao je na Dedinju, a osnovno i srednje obrazovanje završio je u Beogradu. Njegovi roditelji su imali uticajan akademski background; otac mu je bio profesor privrednog i međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Nišu, a majka je radila kao službenica.
U mladosti je Vukčević imao ambiciju da studira arhitekturu, ali su ga okolnosti odvele ka pravnom fakultetu. Tokom studija, bio je aktivan u karateu, postavši nosilac crnog pojasa u jednom od najpoznatijih karate klubova u bivšoj Jugoslaviji, klubu Medicinar. Oženjen je i otac je tri ćerke. Diplomirao je na beogradskom Pravnom fakultetu 1973. godine, a pravosudni ispit položio je 1976. godine.
Nakon diplome, Vukčević se suočio sa poteškoćama prilikom zapošljavanja i odlučio je da odsluži vojni rok. Njegov otac nije bio za to da se njegov sin uključi u pravosuđe, smatravši da bi trebalo da nastavi sa akademskom karijerom. Iako su se putevi kasnije razdvojili, Vukčević je postao ključna figura u pravnom sistemu Srbije.
Svoju pravosudnu karijeru započeo je kao zamenik javnog tužioca u Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, gde je izabran aprila 1978. godine. Njegova karijera se nastavila napredovanjem kroz različite pozicije, uključujući zamenika Okružnog javnog tužioca u Beogradu 1994. godine, a potom i zamenika Republičkog javnog tužioca 2002. godine.
Jedan od najznačajnijih trenutaka u njegovoj karijeri bio je izbor za Tužioca za ratne zločine u julu 2003. godine. Ova funkcija je bila ključna u procesu pravde za zločine počinjene tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Vukčević je ponovo izabran na tu funkciju novembra 2009. godine i ostao je na tom mestu do kraja 2015. godine.
Kao tužilac za ratne zločine, Vukčević je imao značajnu ulogu u sprovođenju pravde i utvrđivanju odgovornosti za ratne zločine. Njegov rad bio je često izazovan zbog složene političke i društvene situacije u Srbiji i regionu. Vukčević je bio posvećen cilju da se pravda ostvaruje i da se žrtve ratnih zločina ne zaborave. Njegova posvećenost pravdi i borbi protiv nekažnjivosti bila je ključna u procesu pomirenja i izgradnje poverenja u pravosudni sistem.
Tokom svoje karijere, Vukčević se suočavao sa brojnim kritikama i izazovima, ali je nastavljao da se bori za pravdu. Njegova sposobnost da se izbori sa kompleksnim slučajevima i da vodi timove tužilaca u teškim okolnostima ostavila je dubok trag u pravosudnom sistemu. Njegovo nasleđe obuhvata ne samo pravosudne reforme već i doprinos stvaranju svesti o važnosti odgovornosti za ratne zločine.
Vukčevićeva smrt je velika izgubljena za pravosudni sistem, ali i za sve one koji su se borili za pravdu i ljudska prava. Njegov rad i posvećenost biće zapamćeni kao deo borbe za istinu i pravdu u društvu koje se još uvek bori sa posljedicama prošlih ratova. Njegova ostavština će inspirisati buduće generacije pravnika i aktivista da nastave borbu protiv nekažnjivosti i da se zalažu za pravdu i ljudska prava. U njegovu čast, važno je nastaviti raditi na izgradnji pravednijeg društva, gde će pravda biti dostupna svima.
