Voćarstvo predstavlja jednu od ključnih grana poljoprivrede u Srbiji, koja se sve više afirmiše na evropskom tržištu. Srbija se trenutno svrstava među značajne evropske proizvođače, zauzimajući četvrto mesto, odmah iza Poljske, Španije i Nemačke. Struktura izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda ukazuje na to da voće čini značajan deo, sa malinama, jabukama i višnjama koje su među top deset izvoznih proizvoda u poslednjih 15 do 20 godina. Profesor Zoran Keserović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu naglašava da se na ovoj listi uskoro može očekivati i borovnica.
U protekloj godini, borovnica je ostvarila vrednost izvoza od oko 31 milion dolara. To je dovelo do značajnih ulaganja u proizvodnju, pri čemu troškovi za savremeni zasad variraju od 55.000 do 70.000 evra. Ipak, ova godina se pokazala kao jedna od najgorih za srpsko voćarstvo u poslednjih 35 godina, usled pojave mraza i grada. Keserović predviđa da će proizvodi koji su na tržištu oskudni, poput kajsija i trešanja, dostići izuzetno visoke cene.
Zanimljivo je da, uprkos lošim uslovima, borovnica ostaje najprofitabilnija voćna vrsta. Cena maline je u prošloj godini bila niska, dok su proizvođači trešanja imali bolje rezultate zahvaljujući višim cenama. U poslednje vreme, kupina takođe beleži dobre cene na tržištu. Troškovi podizanja zasada variraju u zavisnosti od primenjene tehnologije. Na primer, investiranje u Oblačinsku višnje ili lešnike, gde nije potrebna protivgradna mreža, iznosi između 9.000 i 12.000 evra. S druge strane, ulaganja u nove sorte oraha dostižu od 11.000 do 13.000 evra, a proizvođači sa vrhunskom tehnologijom mogu ostvariti dobit od devet do 10.000 evra po hektaru.
Prema najnovijem popisu poljoprivrede iz 2023. godine, borovnica je zabeležila najveće povećanje površina i proizvodnje u poslednjih deset godina. U 2012. godini, površine pod borovnicom iznosile su samo 250 hektara, dok su do 2023. godine dostigle 8.318 hektara, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Profesor Keserović u svojoj analizi ističe da proizvodnja borovnice nije regionalno koncentrisana kao kod drugih voćnih vrsta.
Najveće površine pod borovnicom nalaze se u zapadnoj Srbiji, u opštinama kao što su Arilje, Kosjerić, Ivanjica, Šabac, Lučani i Brus. U Vojvodini, borovnica se uglavnom gaji u kontejnerima, dok je u zapadnoj Srbiji zastupljeno gajenje na zemljištu. Proizvodnja borovnice u Srbiji bazira se na sortama severnoameričke visokožbunaste borovnice (Vaccinium corymbosum L.), čiji plodovi su dominantno namenjeni stonoj potrošnji, dok se i plodovi šumske borovnice sakupljaju i izvoze zamrznuti ili u obliku prerađevina.
U ovom trenutku, najzastupljenije su sorte rane i srednje rane epohe sazrevanja, a deficit svežih plodova borovnice na inostranom tržištu olakšava plasman i obezbeđuje visoku prodajnu cenu proizvoda. Osim gajenja na zemljištu, borovnica se uspešno gaji i u kontejnerima, što omogućava povećanje broja biljaka po hektaru i lakše izvođenje zalivanja. Međutim, Keserović ukazuje na nedoumice u vezi sa izborom rastojanja sadnje, veličine i tipa saksije, kao i neadekvatnom negom, što može dovesti do sušenja ili usporenog rasta biljaka.
Od početka širenja proizvodnje borovnice u Srbiji, bilo je značajnih propusta u tehnološkom smislu. Nepravilni izbor terena za zasnivanje, loš kvalitet sadnog materijala, neizbalansirana primena đubriva, nestručna rezidba i neadekvatna zaštita su neki od izazova sa kojima se proizvođači suočavaju. U svetlu ovih informacija, jasno je da su za dalji rast i razvoj voćarstva u Srbiji potrebna dodatna ulaganja, edukacija i primena savremenih tehnologija.
