Od 1989. godine, kada je uveden moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, Srbija nije ozbiljno razmatrala povratak nuklearnoj energiji. Međutim, nedavni razgovor predsednika Aleksandra Vučića sa generalnim direktorom „Rosatoma“, Aleksejem Lihačovim, ponovo je stavio ovu temu u fokus. „Rosatom“ je ponudio Srbiji saradnju u razvoju nuklearne energetike, uključujući izgradnju elektrana, obuku stručnjaka i angažovanje domaćih firmi u međunarodnim projektima.
Dr. Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, ističe da je veoma važno da Srbija razmatra različite opcije kada je reč o nuklearnoj energiji. On naglašava da je Srbija na početku razvoja svog nuklearnog programa i da je prerano govoriti o konkretnim projektima. U ovoj fazi, ključno je analizirati ponude vodećih kompanija i njihove tehničke, bezbednosne i finansijske aspekte.
Pre nego što dođe do izgradnje nuklearne elektrane, potrebni su određeni koraci. Proces se deli u tri faze: donošenje strateške odluke o ulasku u nuklearni program, pripreme za ugovaranje i izgradnju te sama realizacija. Srbija je trenutno u prvoj fazi, a nedavno je formirana međuresorna ekspertska radna grupa za ispitivanje opravdanosti razvoja nuklearne energije.
Izmenama zakona ukinut je moratorijum na nuklearne elektrane, što predstavlja pravni temelj za razvoj nuklearne energetske industrije. Nakon donošenja konačne odluke, potrebno je uspostaviti regulatorni okvir koji će obuhvatiti različite aspekte kao što su zaštita životne sredine, planiranje korišćenja zemljišta i administrativni postupak.
Finansijski plan za izgradnju nuklearne elektrane je još uvek u fazi istraživanja. Ključni faktori koji utiču na troškove uključuju broj blokova/reaktora i lokaciju. Ukoliko se izgradi nova lokacija, postojali bi troškovi eksproprijacije i izgradnje infrastrukture. Procene sugerišu da bi za dva bloka od po 1.200 megavata, uz povoljne međudržavne sporazume, bilo potrebno između 12 i 15 milijardi evra.
Postoji interes stranih kompanija i banaka za podršku ovom projektu, a finansijski interesi su svakako prisutni. Strateška partnerstva su ključna i trebalo bi ih razvijati na bazi ekonomskih interesa. Srbija istražuje mogućnosti saradnje sa različitim kompanijama, uključujući francuski EDF, ruski „Rosatom“ i korejskog KHNP.
Što se tiče tipa nuklearnih tehnologija i reaktora, preporučuje se da to bude najnovija generacija reaktora. Srbija razmatra izgradnju velike nuklearne elektrane kao isplativiju opciju, dok su mali modularni reaktori još uvek u fazi pilot projekata. Ekonomska opravdanost nuklearne elektrane za Srbiju gleda se kroz prizmu dugoročne energetske stabilnosti i zamene zastarelih termoelektrana.
Nuklearne elektrane su najisplativije kada rade neprekidno, a visoka stopa iskorišćenosti čini ih konkurentnijim u odnosu na gasne elektrane i elektrane na ugalj. Iako su inicijalni troškovi izgradnje visoki, operativni troškovi su obično niski i stabilni tokom dugog perioda.
Što se tiče domaće industrije, moramo biti svesni da je moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana ostavio posledice na privredu i nauku. Srbija nema kapacitet koji je imala ranije, ali domaće kompanije mogu i moraju učestvovati u izgradnji nuklearne elektrane.
U zaključku, nuklearna energija može obezbediti dugoročnu energetsku stabilnost Srbije, ali je ključno da se projekat razmatra ozbiljno i odgovorno. Građanima je važno pokazati da se odluke o nuklearnoj energiji ne donose olako i da će se sve procene i studije pažljivo analizirati pre konačne odluke. Uzimajući u obzir trenutne izazove, nuklearna energija može postati ključni stub energetskog sistema Srbije u narednim decenijama.
