U oktobru 2025. godine, Evropska unija je započela implementaciju Sistema za ulazak/izlazak (EES), novog digitalnog alata za upravljanje granicama. Ovaj sistem beleži biometrijske podatke, kao i datume ulaska i izlaska za državljane zemalja koje nisu članice EU prilikom putovanja u Šengen zonu i iz nje. Kada sistem postane potpuno operativan u aprilu 2026. godine, zameniće tradicionalno pečatiranje pasoša digitalnim pregledom, čineći proces efikasnijim i sigurnijim. Ova promena predstavlja značajnu transformaciju načina na koji putnici prelaze evropske granice.
Ova inovacija deo je šireg globalnog trenda. Zemlje poput Australije, Japana i Kanade već koriste biometrijske podatke na graničnim prelazima. Sjedinjene Američke Države najavile su planove za uvođenje sličnih sistema. Kako se digitalna obrada podataka postavlja kao norma, ovaj proces može označiti kraj jednog dugogodišnjeg običaja – prikupljanja pečata u pasošu. Profesor Patrik Biksbi sa Državnog univerziteta u Arizoni ističe da su verzije pasoških pečata prisutne još od Srednjeg veka kada su vladari korišćavali vosak za pečate na pisanjima.
Iako su putna dokumenta postojala vekovima, moderni pasoši su se počeli razvijati tek u 20. veku. Nakon Prvog svetskog rata, Liga naroda pomogla je u standardizaciji pasoša, dok su granice postajale sve strože regulisane. Tokom 1950-ih, praksa dobijanja pasoških pečata postala je simbol mobilnosti i društvenog statusa u vreme kada su avionski letovi postali pristupačniji široj javnosti.
Mogućnost nestajanja pasoških pečata izaziva pomešane reakcije među putnicima. Hristina Nabosni, koja živi u Londonu, ističe da će joj nedostajati pečati jer su oni više od dokaza o ulasku – to su uspomene na mesta koja je posetila. Slične osećaje deli i El Bulado iz Njujorka, koja smatra da gubitak pečata donosi tugu jer je to bio simbol priznanja i dokaz da ste prešli granicu.
S druge strane, pragmatičniji putnici, poput Horhea Salas-Gevare, predsednika turističke kompanije New Paths Expeditions, raduju se uštedi vremena koju donosi novi digitalni proces. Salas-Gevara provodi oko 250 do 300 dana godišnje na putu, često prelazeći granice, te smatra da će ova promena biti od velike pomoći.
Dok neki putnici žale za nostalgijom prikupljanja pasoških pečata, mnogi planiraju da svoja putovanja obeleže na druge načine, kao što su prikupljanje magnetića ili drugih suvenira. Međutim, Biksbi ističe da će uvek postojati nešto posebno u posedovanju opipljivog zapisa o putovanjima. On ukazuje na to da postoji određena aura oko fizičkog objekta, koja se gubi kada sve postane digitalno.
U ovom kontekstu, važno je razmotriti kako će se putničke navike i percepcija putovanja promeniti sa prelaskom na digitalne sisteme. Osim praktičnih prednosti, kao što su brži i efikasniji procesi, promene u načinu na koji ljudi beleže svoja putovanja mogu uticati na emocionalnu povezanost koju imaju sa mestima koja su posetili. Digitalni zapisi možda neće moći da zadrže istu sentimentalnu vrednost kao što to čine tradicionalni pasoški pečati.
Na kraju, prelazak na digitalni sistem upravljanja granicama može predstavljati značajan korak ka modernizaciji međunarodnog putovanja, ali će istovremeno izazvati promene u kulturi putovanja i u načinu na koji ljudi pamte svoja iskustva. Kako tehnologija napreduje, tako se i naše navike i tradicije moraju prilagoditi, a to može značiti i gubitak nekih dragocenih uspomena koje su se prenosile generacijama.
