Miloš Pržić, diplomirani filolog i master prevodilac, nedavno je govorio o izazovima sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom u akademskoj zajednici. Njegova izjava oslikava širu sliku društvene percepcije i pristupa prema osobama sa invaliditetom. Pržić je naglasio da je ključno da se pokaže šta i koliko osobe sa invaliditetom mogu postići, dodajući da je glavni problem često strpljenje i spremnost drugih da sačekaju da neko pokaže svoj potencijal.
U razgovoru za emisiju „Iznad prepreka“ na TV Tanjug, Pržić je istakao da ljudi sa invaliditetom često moraju da se dokažu kako bi dobili priliku da se uključe u akademsku zajednicu. On je rekao da je situacija takva da je potrebno dokazivanje sposobnosti pre nego što se pruži prilika za napredovanje. Ovo ukazuje na duboko ukorenjene predrasude koje često otežavaju osobama sa invaliditetom da se integrišu u društvo.
Pržić je dalje elaborirao da su prepreke u obrazovanju raznovrsne. Od pronalaženja literature u elektronskoj formi, do izazova u socijalnoj interakciji, proces obrazovanja za osobe sa invaliditetom može biti pun izazova. On je ukazao na to da su neki od ovih problema sistemskog karaktera, gde je potrebna promena u načinu na koji obrazovni sistem funkcioniše kako bi se prilagodio potrebama svih studenata, uključujući i one sa invaliditetom.
U savremenom svetu, pristup obrazovanju treba da bude univerzalan. Pržić je naglasio važnost stvaranja okruženja koje podržava i osnažuje sve studente, bez obzira na njihove fizičke ili mentalne sposobnosti. Potrebno je raditi na povećanju svesti o potrebama osoba sa invaliditetom i pružiti im jednake šanse za obrazovanje i profesionalni razvoj.
Pržićeva perspektiva nije samo lično iskustvo, već predstavlja širu sliku o tome kako društvo može i treba da se promeni. On je pozvao akademsku zajednicu da preispita svoje stavove i pristupe prema osobama sa invaliditetom. U tom smislu, važno je razvijati programe i politike koje će olakšati pristup obrazovanju i omogućiti osobama sa invaliditetom da pokažu svoje sposobnosti i talent.
Osim toga, Pržić je istakao važnost društvene interakcije u obrazovanju. Mnogi studenti sa invaliditetom se suočavaju sa problemima u socijalizaciji, što može dodatno otežati njihov akademski i lični razvoj. Stvaranje inkluzivnog okruženja u kojem se svi studenti osećaju dobrodošlo i podržano može značajno doprineti njihovom uspehu.
U zaključku, Pržić je naglasio da je važno da se društvo osnaži i pruži podršku osobama sa invaliditetom, jer njihova sposobnost i potencijal ne bi trebali biti ograničeni predrasudama ili nedostatkom razumevanja. Samo kroz zajednički trud i posvećenost možemo stvoriti inkluzivnije društvo gde svako može da doprinosi i ostvaruje svoje snove.
Ova tema zaslužuje više pažnje i akcije, kako bi se osiguralo da svi, bez obzira na svoje sposobnosti, imaju jednake mogućnosti za obrazovanje, rad i lični razvoj. Pržićeva priča je inspiracija ne samo za osobe sa invaliditetom, već i za društvo u celini da preispita svoje vrednosti i stavove prema različitosti i inkluziji.
