Snežana Milković nikada neće zaboraviti trenutke kada je bolest zakucala na vrata njenog života. U 46. godini, kada je bila na 39. mestu liste čekanja za operaciju, osećala je očaj. U tom trenutku, njen um se okrenuo ka patrijarhu Pavlu, njenom voljenom „deda Popi“, koji je u njenoj porodici predstavljao više od običnog crkvenog poglavara. Očekivala je da će se obratiti za pomoć, ali nije reagovao onako kako bi mnogi očekivali.
Zamolila ga je da joj pomogne oko ubrzavanja poziva u bolnicu, ali on nije učinio ništa po tom pitanju. Osećala je duboki očaj i razočaranje. Kasnije je shvatila da je njegov stav bio vođen principima. Njegova odluka da ne interveniše nije značila da joj ne želi pomoći, već da je moralno ispravno ostaviti stvari da teku svojim tokom. U njenim rečima, Pavle nije mogao da pomogne bez ugrožavanja integriteta sistema. „Zar ne bismo onda bili isti kao oni koji su došli do operacije preko veze?“ pitala se.
Kada se osvrnula na tu situaciju, Snežana je shvatila dublju lekciju o veri i strpljenju koju je patrijarh Pavle preneo. Nakon što je razgovarala s njim, njen oporavak je krenuo „kao na krilima“. Operacija je uspešno obavljena, a oporavak je bio brži nego što je očekivala.
Prava istina o patrijarhovom delovanju otkrila se kasnije. Kada je Pavle ležao u bolnici, saznala je da je sve vreme molio za nju. Jedna gospođa, koja je redovno prisustvovala liturgijama, prenela joj je njegove reči: „Svjatješi te je često pominjao. Kada si se razbolela, rekao je: ‘Ostani da se pomolimo za Snežanu.’“ U tom trenutku, Snežana je shvatila da pomoć dolazi u različitim oblicima. Njegova intervencija nije bila javna, već je bila usmerena ka Bogu, što je bio pravi oblik pomoći koji je želela.
Knjiga koju je Snežana Milković napisala o svom dedi, patrijarhu Pavlu, duboko je emotivna i nosi snažnu poruku. Izdavač „Ethos“ ističe da knjiga „povlači duh i dah onoga o kome piše“. Patrijarh Pavle je, kada je bio u porodici, ostavljao svoje crkvene obaveze po strani i postajao „deda Popa“. Kroz lične anegdote, ona otkriva njegovu toplinu, smernost i poučnost.
Ova priča podseća čitaoce na to da istinska snaga leži u molitvi, strpljenju i tihoj veri koja ne traži priznanje. U vreme kada su heroji retki, Snežanina priča o patrijarhu Pavlu podseća da su najvažnije vrednosti u životu često skrivene u jednostavnosti i skromnosti. Njegova sposobnost da se poveže s ljudima i pruži im podršku, iako nije delovao na način koji bi mnogi smatrali tradicionalnim, govori o njegovom dubokom razumevanju ljudske prirode.
Patrijarh Pavle je bio poznat po svojoj jednostavnosti i skromnosti. Putovao je gradskim prevozom, nosio stare cipele koje je sam krpio, a iznad svega čuvao čistoću duha, blagost i mudrost. Njegova posvećenost ljudima i Bogu ostavila je dubok trag u srcima mnogih, uključujući i Snežanu.
U zaključku, Snežana Milković kroz svoju knjigu ne samo da deli lične uspomene na svog dedu, već prenosi i univerzalne poruke o važnosti strpljenja, vere i ljubavi prema drugima. Ova priča je podsećanje da prava snaga dolazi iznutra i da često najvažnije stvari u životu ne zahtevaju vidljive akcije, već duboku duhovnu povezanost i nesebičnu ljubav prema bližnjima.
