Srpska malina i dalje važi za jednu od najkvalitetnijih na svetu, zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima, plodnom zemljištu i tradicionalnim sortama poput vilameta i mikera. Ovi plodovi prepoznatljivi su po svojoj aromi, čvrstini i boji. Ipak, iza tog kvaliteta krije se sve manja proizvodnja, nedostatak sertifikovanog sadnog materijala i brojni problemi koji poslednjih godina prate proizvođače.
Dr Aleksandar Leposavljević, stručnjak Instituta za voćarstvo u Čačku, ističe da Srbija i dalje ima potencijal da ponovo zauzme vodeću poziciju na svetskom tržištu, ali samo ako se reše ključni problemi u proizvodnji. Arilje je, kako kaže, najviše uradilo na uvođenju standarda i unapređenju proizvodnje, ali je Ivanjica nekada bila najveće proizvodno područje. Danas su površine pod malinom značajno manje nego što pokazuje zvanična statistika, jer su mnogi proizvođači iskrčili zasade zbog nestabilnih cena, nedostatka radne snage i problema sa sadnim materijalom. Leposavljević procenjuje da su stvarne proizvodne površine danas približno trećina nekadašnjih.
Jedan od najvećih problema je nedostatak kvalitetnih, sertifikovanih sadnica. Institut za voćarstvo u Čačku je još 2005. godine započeo njihovu proizvodnju po strogim međunarodnim standardima, ali su kapaciteti nedovoljni da podmire potrebe domaćeg tržišta. Ovo je primoralo mnoge proizvođače da kupuju uvozni sadni materijal, koji je u nekim slučajevima doneo ozbiljne probleme. Naime, poslednjih godina u Srbiju je stigao i mutirani sadni materijal iz Poljske, što je dovelo do situacije da su proizvođači naručivali jednu sortu, a dobijali drugu. Iako su zasadi izgledali odlično, nije bilo roda ili su se plodovi raspadali u ruci.
Miloš Mičić iz Budoželje kod Ivanjice predstavlja primer dobre prakse. On je malinu počeo gajiti 1985. godine, a novi zasad je podigao pre tri godine, ostvarivši prinos od 210 kilograma po aru. Mičić ističe da je bolje imati manju površinu koju porodica može sama da odradi, nego velike površine sa slabim rezultatima.
Stručnjaci ocenjuju da je stanje u većini malinjaka ove godine bolje nego prethodnih sezona. Plodovi su kvalitetniji, a procene govore da je kvalitet čak 30 do 40 odsto bolji nego lane. Ipak, visoke temperature mogle bi da skrate berbu, jer ubrzavaju sazrevanje, što može uticati na ukupne količine.
Još jedan veliki izazov je navodnjavanje. Mali broj proizvođača ima sisteme za zalivanje, a još manji broj pravilno koristi orošavanje, koje može značajno da sačuva zasade tokom ekstremnih temperatura. Leposavljević objašnjava da se orošavanje uključuje upravo kada su najveće vrućine.
Kada je reč o ceni, proizvođači su oprezni. Prve ponude za ovogodišnji rod kreću se oko 400 dinara po kilogramu, ali se očekuje da bi kvalitet srpske maline mogao doneti i bolju zaradu. Na svetskom tržištu nedostaje vrhunska malina, dok Poljska proizvodi velike količine, ali njen kvalitet nije na nivou srpskog. Čile je, s druge strane, imao probleme sa štetočinama, što je dodatno otvorilo tržište za srpske proizvođače.
Iako je srpska malina jedan od najcenjenijih izvoza, domaći potrošači je jedu veoma malo. Leposavljević naglašava da naši kupci u inostranstvu često bolje znaju koliko je malina vredna nego mi sami. Ona nije samo hrana, već i lek, i trebalo bi da se više nalazi na našim trpezama.
Nažalost, postoje i primeri gde je loš sadni materijal napravio velike gubitke. Proizvođač Jeremija Kušić izgubio je praktično ceo zasad zbog bolesti korenovog sistema, a procenjena šteta dostigla je skoro dva miliona dinara. Preporučuje se da se na takvim parcelama ne sadi malina najmanje dve do tri godine.
Uprkos brojnim problemima, mnogi proizvođači ne odustaju. Mileta Arapić iz okoline Ivanjice kaže da malina nije njegov osnovni posao, već važan dodatni izvor prihoda. On naglašava da je najvažnije da svi u lancu budu zadovoljni, kako proizvođači, tako i otkupljivači.
