Američka vojna intervencija u Venecueli, koja se odigrala u januaru 2026. godine pod nazivom Operacija „Apsolutna odlučnost“, označila je značajan trenutak u političkoj dinamici Latinske Amerike. Ova akcija poslala je signal o povratku „tvrde sile“ na zapadnoj hemisferi, usmeravajući udarne talase daleko od Karakasa. Napadi na ključne mete u glavnom gradu Venecuele, kao i hapšenje predsednika Nikolasa Madura, predstavljali su odlučan pokušaj Vašingtona da ponovo preuzme kontrolu nad situacijom u regionu.
Ova intervencija nije bila samo taktički potez protiv neprijateljskog režima, već i strateška poruka o američkom uticaju i kontroli u svetu koji se sve više multipolarizuje. Za Kinu, koja je uložila značajna sredstva u Venecuelu, ova akcija postavila je pitanja o granicama njenog globalnog dometa i promenama pravila u međunarodnim odnosima.
Kineska reakcija na Operaciju „Apsolutna odlučnost“ bila je brza, ali oprezna. Zvaničnici iz Pekinga osudili su američku akciju kao kršenje međunarodnog prava i nacionalnog suvereniteta, pozivajući Vašington da poštuje Povelju UN. Iako su osudili intervenciju, Peking nije prešao na pretnje ili direktnu vojnu pomoć Venecueli, već se ograničio na diplomatske kanale i upozorenja za svoje građane.
Kineski analitičari ističu da je prioritet Kine kontrola štete i zaštita njenih ekonomskih interesa bez izazivanja direktnog sukoba sa američkom vojnom moći. Ovaj umeren stav odražava ključnu karakteristiku kineskog pristupa Latinskoj Americi, gde je Peking težio ekonomskom angažovanju, ali je izbegavao vojnu konfrontaciju sa SAD.
Odnos Kine sa Madurovom vladom bio je dubok i značajan, s obzirom na to da je Venecuela postala jedan od najvažnijih partnera Pekinga u regionu. Tokom proteklih godina, dve zemlje su podigle svoje odnose na nivo „strateškog partnerstva za sve vremenske uslove“, što je ukazivalo na ambicije za trajnu saradnju u energetici, finansijama, infrastrukturi i političkoj koordinaciji.
Kineske banke su pružile značajna sredstva Venecueli, često strukturirana kao krediti koji se vraćaju naftom, omogućavajući zemlji da zadrži pristup globalnim tržištima uprkos američkim sankcijama. Venecuelanska nafta, iako teška i skupa za rafinisanje, postala je važan deo kineskog uvoza, doprinoseći diversifikaciji snabdevanja Pekinga.
Intervencija SAD-a u Venecueli značajno je promenila dinamiku, jer je Vašington preuzeo kontrolu nad izvozom venecuelanske nafte, preusmeravajući prihode i određujući uslove pod kojima sirova nafta dolazi na globalna tržišta. Ova nova situacija smanjila je kinesku pregovaračku moć i otežala njen povratak neizmirenih kredita.
Ovi događaji su u skladu sa širim pravcem američke strategije, koja naglašava zapadnu hemisferu kao ključni strateški prioritet. Oživljavanje Monroove doktrine ukazuje na odlučnost Vašingtona da ograniči vojno, tehnološko i komercijalno prisustvo stranih sila, posebno Kine.
Za Peking, ova situacija stvara strukturnu asimetriju. Decenije investicija i trgovine se ne mogu suprotstaviti američkoj vojnoj dominaciji. Kineska strategija, zasnovana na ekonomskom državništvu i razvoju, suočava se sa izazovima kada je suočena sa američkom vojnom silom.
Iako je Kina mogla izgubiti tlo u Venecueli, to ne znači nužno povlačenje iz Latinske Amerike. Umesto toga, može se posmatrati kao adaptacija, sa fokusom na diversifikovana partnerstva sa drugim zemljama u regionu. U međunarodnom sistemu koji se sve više definiše dogovorenim granicama, ova situacija će oblikovati budućnost Venecuele i globalne strukture u multipolarnom svetu.
