Heather Poole, nekadašnja stjuardesa sa gotovo dvadesetogodišnjim iskustvom u velikoj američkoj avio-kompaniji, podelila je svoja iskustva u knjizi „Cruising Attitude: Tales of Crashpads, Crew Drama, and Crazy Passengers at 35,000 Feet“. Njena dela otkrivaju ne samo izazove sa kojima se suočavaju stjuardese, već i pravila koja oblikuju njihov izgled i ponašanje na letu.
Tokom obuke, Poole je saznala da je svim ženama preporučeno da nose crveni ruž za usne. Iako nije otkrila ime kompanije, naglašava da je politika poslodavca veoma stroga kada je reč o izgledu i urednosti osoblja. „Prvi dan obuke bio je posvećen doterivanju. Svi znaju da stjuardese moraju biti spremne za dve stvari: da se ošišaju i da budu spremne da krenu bilo gde“, izjavila je Poole.
U njihovoj avio-kompaniji postojala su stroga pravila u vezi sa frizurom i šminkom. Ruž za usne bio je obavezan tokom radnog vremena, a stjuardese su morale da ga nose tokom celog leta. Kada je jedna koleginica upitala zašto je baš crveni ruž najpoželjniji, a ne neutralne boje, instruktor je objasnio da crveni ruž omogućava putnicima da jasnije vide usne stjuardese u slučaju hitne situacije.
Ideja je bila da, u vanrednim situacijama, putnici mogu bolje da razumeju upute od stjuardesa, čak i ukoliko su u haosu ili panici. Pored toga, crveni ruž se često doživljava kao znak autoriteta, što dodatno doprinosi imidžu stjuardesa kao osoba koje drže situaciju pod kontrolom.
Međutim, mnogi stručnjaci se ne slažu sa ovim sigurnosnim objašnjenjem. Iskusna stjuardesa Sydney Anistine izjavila je za Readers Digest da nikada nije čula da se crveni ruž nosi iz sigurnosnih razloga. „Danas, ako vidite nekoga s nude bojom na usnama, to je uglavnom stilistički izbor“, zaključila je.
Ova tema otvara širu diskusiju o očekivanjima prema izgledu stjuardesa i o tome kako avio-kompanije oblikuju imidž svojih zaposlenih. U vreme kada se sve više govori o različitosti i inkluziji, pravila kao što su obavezno nošenje crvenog ruža mogu delovati zastarelo. Ipak, one i dalje odražavaju tradicionalne vrednosti i norme koje su prisutne u avio-industriji.
Pooleova knjiga nudi uvid u to kako je rad u avio-kompanijama često povezan sa strogim pravilima i normama, koje se u nekim slučajevima mogu činiti neosnovanim ili zastarelim. U svetu gde se sve više ceni individualnost i lični stil, ova pravila mogu biti predmet kritike.
Stjuardese su često na prvoj liniji kada je reč o komunikaciji sa putnicima, a njihov izgled može imati značajan uticaj na to kako ih putnici percipiraju. Iako je profesionalizam od suštinskog značaja, pitanje ostaje: da li bi avio-kompanije trebale da preispitaju svoja pravila o izgledu i da pruže više slobode svojim zaposlenima da izraze svoj stil?
U svakom slučaju, Pooleova iskustva i priče služe kao podsetnik na izazove i očekivanja koja se postavljaju pred stjuardese, kao i na važnost njihove uloge u avio-industriji. Njena knjiga ne samo da otkriva unutrašnje aspekte života stjuardesa, već i pruža uvid u šire društvene norme koje oblikuju njihov rad. Bez obzira na to kako se pravila menjaju, jedno je sigurno: stjuardese će uvek biti ključni deo avio-putovanja, sa ili bez crvenog ruža.
