Goran Petronijević, punomoćnik porodice Aćimović, izneo je u završnim rečima na suđenju Vladimiru i Miljani Kecmanović, roditeljima Kostu, koji je 3. maja 2023. godine u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ izvršio masakr, da su tri godine od tragedije samo pojačale bol i patnju porodica žrtava. Istakao je da propusti Kecmanovića u čuvanju oružja nisu bili bez posledica, posebno uzimajući u obzir da su u domaćinstvu imali dete u pubertetu koje je pokazivalo interesovanje za oružje. Petronijević je naglasio da je Kosta, kao dete koje ne može biti rođeno kao zločinac, odrastao u atmosferi koja je doprinela njegovoj devijaciji.
Ognjen Božović, još jedan punomoćnik, ukazao je na to da odbrana pokušava da umanji odgovornost roditelja, dok su oštećeni ukazali na zanemarivanje deteta od strane Kecmanovića. Božović je naveo da su roditelji propustili da reaguju na emocionalne potrebe svog sina i da su ga zanemarili u ključnim momentima. On je dodao da Kosta nije delovao impulsivno, već je mesecima planirao svoje postupke, što ukazuje na to da je njegovo ponašanje bilo rezultat dugotrajnih problema u porodici.
Kosta je, kako su naveli punomoćnici, bio opsednut temom serijskih ubica i često je pretraživao nasilne sadržaje na internetu. Božović je istakao da je Kosta više od 2.000 puta pristupao pornografskim sadržajima koji su uključivali mučenja, kao i da je igrao nasilne video igre, što je bilo poznato njegovim roditeljima. On je naglasio da su Kecmanovići propustili da kontrolišu ponašanje svog sina i da su propustili da prepoznaju signalne znakove njegove emocionalne nestabilnosti.
Punomoćnik Marko Janković je ukazao na to da je otac Kosta tvrdio da sin nije znao šifru za oružje, što sugeriše da oružje nije bilo adekvatno obezbeđeno. Janković je naglasio da je sramota da roditelji prebacuju odgovornost na sve osim sebe, dok su u stvarnosti oni stvorili okruženje koje je dovelo do tragedije.
Stefan Ćorda, punomoćnik porodice Martinović, pročitao je emotivno pismo sestre ubijene devojčice, koje jasno ukazuje na bol i gubitak koji su pretrpeli. U pismu se izražava bes prema Kecmanovićima, jer su njihovo ponašanje i odluke dovele do smrti jedne mlade devojke.
Nikola Nikodinović, još jedan punomoćnik, ukazao je na to da su tokom suđenja Kecmanovići često iznosili izgovore i prebacivali krivicu na druge. On je pročitao poruke između Koste i njegove majke koje sugerišu napetost u njihovom odnosu, što dodatno ukazuje na to da su Kecmanovići zanemarili emocionalne potrebe svog sina.
Advokat Zora Dobričanin Nikodinović je zaključila da su posledice neodgovornog vaspitanja Kecmanovića tragične, a da je njihovo delovanje ili nedelovanje direktno doprinelo gubitku života deset žrtava. Ona je podvukla da su Kecmanovići umesto da preuzmu odgovornost, krivili sve oko sebe, što je samo dodatno pogoršalo situaciju.
Ova tragedija ne samo da je ostavila duboke ožiljke na porodicama žrtava, već i na čitavoj zajednici koja se suočava sa posljedicama nasilja i gubitka. Suđenje Kecmanovićima otvara važna pitanja o odgovornosti roditelja, emocionalnom zdravlju dece i potrebi za adekvatnim nadzorom i podrškom u porodici. Svaka od ovih porodica nosi težak teret, a društvo mora preuzeti odgovornost za izgradnju sigurnije i zdravije sredine za svu decu.
