Ženski fudbal u Srbiji postaje sve značajniji, a devojčice igraju sa strašću i emocijama koje donose posebnu dimenziju u sportu koji je tradicionalno bio rezervisan za muškarce. Na razvoju i profesionalizaciji ženskih fudbalskih klubova razgovarali su trener Srbislav Erdeljan i mlada fudbalerka Mila Čajević, osvetljavajući prepreke i mogućnosti za budućnost ženskog fudbala u zemlji.
Erdeljan ističe da se ženski fudbal sve više popularizuje, ali se suočava s predrasudama. „Postoji mišljenje da je fudbal isključivo muški sport. Uvek naglašavam da ne treba govoriti o muškom i ženskom fudbalu, već o fudbalu kao takvom. Nažalost, neki roditelji smatraju da je fudbal muški sport, pa devojčice ne dobijaju priliku da se pokažu,“ kaže Erdeljan.
Mila Čajević, koja je započela svoj put u fudbalu igrajući s dečacima, prisetila se svojih početaka. „U parku sam igrala s dečacima koji su bili stariji od mene. Oduvek sam želela da igram fudbal, i roditelji su me upisali u institut za sport gde sam upoznala trenera koji me dalje usmeravao,“ objašnjava Mila.
Ona naglašava da je igranje s dečacima imalo svoje prednosti. „Dečaci su pazili na mene da se ne povredim. Sada mi je lakše igrati ženski fudbal, iako je muški fudbal često grublji. Devojke su emotivnije i podržavamo se tokom igre,“ dodaje Čajević.
Trener Erdeljan dodaje da žene igraju s emocijama koje doprinose njihovoj igri. „Devojke često sanjaju da igraju u velikim klubovima poput Barse ili Reala. Njihov pristup je emotivniji, a mi im pružamo psihološko-pedagoške veštine koje se pretoče u pozitivnu energiju na terenu,“ objašnjava on.
Uprkos napretku, kvalitet ženske lige u Srbiji može biti bolji uz veće sponzorstvo i bolju medijsku pokrivenost. „Bilo bi idealno da imamo generalnog sponzora lige kao što je to slučaj s muškim fudbalom. Medijska pokrivenost je na solidnom nivou, ali ako bismo mogli da dostignemo barem pet procenata pokrivenosti kao muškarci, to bi bio ogroman pomak,“ napominje Erdeljan.
Edukacija i veći broj ženskih trenera su ključni za profesionalizaciju ženskih klubova. „U Super ligi imamo samo jednu ženu-trenera od osam klubova, a u Prvoj ligi samo dve od deset. Potrebno je više edukovanih trenera koji će motivisati devojke i omogućiti im da postanu treneri nakon završetka karijere,“ dodaje on.
Mila priznaje da je emocionalno teže igrati ženski fudbal, često zbog nedostatka samopouzdanja među devojkama. „Mnoge devojke odustaju u osnovnoj ili srednjoj školi zbog nedostatka samopouzdanja. Moj put nije bio težak, imala sam sreće,“ kaže ona.
Na terenu igra kao štoper i veruje da je kvalitet ženske lige u Srbiji veoma visok. „Liga je jaka i verujem da možemo postići dobre rezultate,“ ističe Čajević.
Erdeljan naglašava važnost podrške velikih sportskih klubova za ženske ekipe. „Pomoć muških navijača je bila ključna za naš napredak. Mnogi klubovi u Super i Prvoj ligi nemaju svoje stadione i moraju da iznajmljuju termine,“ objašnjava on.
Za mlade talente, trener ističe važnost školica fudbala. Devojčice često dolaze iz mešovitih ekipa i potrebno je da se prilagode ženskim klubovima. „Optimalno je da ostanu u školama fudbala do 10 godina, kako bi ojačale igrajući s dečacima,“ dodaje on.
Vidljivost ženskog fudbala može se poboljšati kroz medijsku pokrivenost, sponzorstva i sportske kampove. „Devojke daju mnogo, a ja vidim napredak u poslednjih 11 godina. Savez želi da pomogne, ali potrebni su kampovi i turniri po školama,“ zaključuje Erdeljan.
Mila završava sa jasnim ambicijama: „San sam ostvarila ulaskom u reprezentaciju. Sada želim da igram u inostranstvu – Nemačka, Italija, Španija, nije važno, samo da nastavim da se razvijam i igram profesionalno.“
