Dok jedni u njemu vide simbol identiteta Trsta, drugi, uglavnom turisti, opisuju ga kao „anomaliju zaglavljenu u srednjem veku“. Gradsko kupalište La Lanterna, poznato kao El Pedoćin, prkosi vremenu. Ono je jedino priobalno zdanje u Italiji i verovatno u celoj Evropi, gde se muškarci i žene sunčaju odvojeni visokim zidom, prema strogom pravilniku.
Ova „podeljena posebnost“ ponovo se ovog leta našla u centru pažnje. Na jednoj strani su kritičari koji u razdvajanju polova vide relikt prošlosti koji se više ne uklapa u savremeno, inkluzivno društvo. Na drugoj strani su redovni posetioci koji ovaj zid brane kao stvar slobodnog izbora, lokalnu tradiciju i oazu mira koja i dalje ima svoj smisao. Gradonačelnik Trsta, Roberto Dipjaca, otvoreno je podržao ovu stranu, poručivši na društvenim mrežama da „istorija i specifičnosti mog Trsta ne dolaze u pitanje“.
Iako je tačno poreklo Pedoćina nejasno, nastanak kompleksa vezuje se za period između 1903. i 1908. godine, u vreme velike urbanističke ekspanzije grada. Istoričar i novinar Zeno Saračino objašnjava da je „Banjo Lanterna od samog početka važila za plažu nižih slojeva“. To je bila jednostavna površina bez ikakvih usluga; posetioci su morali da ponesu ekser kako bi imali gde da okače odeću. Vremenom je El Pedoćin postao jedan od najautentičnijih simbola tršćanskog identiteta. Njegov nadimak potiče iz lokalnog dijalekta i znači „vaška“, verovatno zbog gužve koja je vladala na malom prostoru plaže. Danas ulaz košta svega 1,20 evra, što je simbolična cena, namerno zadržana kako bi plaža ostala dostupna svima.
Nedavni incident ponovo je rasplamsao debatu. Par turista je ušao u kompleks i smestio se u mušku zonu, ignorišući zid. Meštanka se, zajedno sa suprugom, nalazi u muškom delu kako bi pomogla svom sinu sa invaliditetom, što je jedan od retkih izuzetaka koje pravilnik dopušta. Kada je pokušala da skrene pažnju turistima na pravilo koje važi duže od veka, izbila je žučna rasprava. Za redovne posetioce, ovo pravilo je svetinja: muškarci i žene ulaze na različite kapije i sreću se tek u moru, iza bova koje razgraničavaju zone.
Razdvajanje muškaraca i žena vuče korene iz austrougarskog zakonodavstva, koje je strogo kažnjavalo radnje protivne javnom moralu. Dok su takve plaže nekada bile česte širom Nemačke i severne Evrope, tokom decenija su gotovo sve nestale. Pedoćin je opstao, i to ne slučajno. Kada je pedesetih godina prošlog veka predloženo rušenje zida radi modernizacije, većina građana Trsta, a posebno žena, glasala je protiv.
U tome leži srž problema. Kritičari smatraju da je ovakva podela oblik diskriminacije koja narušava principe ravnopravnosti. S druge strane, oni koji svakodnevno posećuju La Lanternu odbacuju te optužbe. Za njih zid nije simbol konzervativizma, već utočište. Mnoge žene, stariji sugrađani i porodice ističu da se osećaju slobodnije i opuštenije u razdvojenom okruženju, gde su privatnost i mir zagarantovani. Argument je jednostavan: niko nije primoran da dođe baš ovde. Trst nudi desetine mešovitih plaža, a Pedoćin je samo jedna, specifična alternativa.
Pedoćin nastavlja da deli javnost baš onako kako zid deli pesak. Dok jedni u njemu vide mračni odjek prošlosti, za druge je to dragoceni komadić istorije koji nudi drugačiji vid suživota i slobode. Više od veka kasnije, zid i dalje stoji, podsećajući nas da tradicija ponekad preživljava ne zato što je nametnuta, već zato što je ljudi i dalje biraju.
