Svetozar Borko, rođen u Gošiću pre više od osam decenija, bio je istaknuta ličnost u svetu književnosti, obrazovanja i duhovnosti. Njegov život bio je prožet snovima i vizijama, što je odražavalo duboku povezanost sa njegovim korenima u Bukovici i Ravnim Kotarima. Odrastajući uz ognjište, slušao je priče iz predanja svog naroda, što je oblikovalo njegov književni izraz i junake kao što su Stric Jandro i Petar Miodrag. Njegove reči i dela pokazivale su da je verovao u snagu vere i duhovnosti, što je i sam isticao kroz citat apostola Pavla: „Jer po veri živimo, a ne po gledanju“ (2 Kor 5,7).
Kao književnik, istoričar i pedagog, Borko je od 1993. godine predavao generacijama bogoslova, najpre u manastiru Krki, a kasnije u Sremskim Karlovcima. Njegov dolazak u Bogosloviju bio je prekomanda iz svetovne službe u laički apostolat, gde je sejao seme znanja i vere koje će donositi plodove i nakon njegove smrti. Njegov pristup učenju bio je prožet idealizmom i ljubavlju prema učenicima, a mnogi su ga smatrali svetlom u svom obrazovanju i duhovnom rastu.
Borkova sudbina bila je obeležena tragedijom izgnanstva njegovog naroda iz Dalmacije, ali je on, uprkos tome, ostao posvećen svom pozivu kao vaspitač. Njegovo iskustvo nakanom je oblikovalo njegovu ličnost, a uvek je nosio teret svoje prošlosti sa dostojanstvom. Kao penzioner, često se vraćao u Bogosloviju, gde je završio svoj radni vek, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag u srcima svojih učenika.
Upokojio se 20. juna 2025. godine u Čortanovcima, okružen ljubavlju svoje porodice – supruge Milene, dece Save, Milice i Danila, kao i unučadi. Njegova porodica svedoči o njegovom karakteru i duhovnoj snazi, govoreći da je bio kao drvo zasađeno pored izvora vode, koje donosi plod u svoje vreme (Ps 1,3). Njegova smrt bila je trenutak tuge, ali i prilika da se proslavi njegov život i doprinos, koji će ostati urezan u sećanju svih koji su ga poznavali.
Sahranjen je u rodnom Gošiću, mestu gde je prvi put ugledao svetlost Božjeg dana. Njegova želja, izražena stihovima Njegoša, ispunila se: „đe je zrno klicu zametnulo, onđe neka i plodom počine“. Na taj način, njegovo nasleđe nastaviće da živi kroz dela i reči koje je ostavio iza sebe.
Borkova filozofija života, prožeta verom, znanjem i ljubavlju, služiće kao putokaz svima koji žele da osmisle svoj život. Njegova posvećenost učenju i duhovnosti inspirisala je mnoge, a njegova uspomena će trajati kroz generacije. U svetu koji se često suočava s izazovima, on je bio primer kako se može živeti u skladu sa svojim vrednostima i principima.
Neka mu Gospod podari večni mir, a uspomena na profesora Svetozara Borka ostane kao svetionik svima koji teže duhovnom rastu i obrazovanju. Vječnaja pamjat. Njegova priča podseća nas na značaj vere i zajedništva, kao i na snagu koja proističe iz predanosti svom pozivu i narodu. U mračnim vremenima, njegov duh će nastaviti da svetli, podstičući nas da težimo višim ciljevima i da se borimo za ono što je ispravno.
