Svemirske letelice koriste procesore koji su znatno jednostavniji i sporiji od onih koje nalazimo u savremenim računarima na Zemlji. Ova odluka nije posledica nedostatka tehnologije, već potrebe da se obezbedi veća otpornost na kosmičko zračenje, koje može izazvati ozbiljne greške u radu ili oštetiti podatke. Moderna elektronika je često previše osetljiva na radijaciju, pa se stoga u svemiru koriste stariji, ali robusniji procesori.
NASA i druge svemirske agencije oslanjaju se na integrisana kola koja su u mnogim aspektima zastarela, ali savršeno odgovaraju uslovima svemirskih misija. Na primer, računar Apollo Guidance Computer (AGC), koji je korišćen tokom misije Apolo 11 1969. godine, imao je procesor koji je radio na frekvenciji od samo 2,048 MHz i imao je 2048 reči RAM-a. Ove specifikacije danas izgledaju skromno, ali su u to vreme bile revolucionarne.
Iako se možda čini logičnim koristiti moćne superračunare za upravljanje složenim svemirskim misijama, zapravo nije potrebno mnogo procesorske snage za upravljanje, na primer, svemirskom stanicom. Mnogi se iznenade kada saznaju koliko je malo snage potrebno za upravljanje ovim kompleksnim sistemima.
Jedan od izazova s kojima se suočavaju moderni procesori je njihov osjetljivost na kosmičko zračenje. Čestice radijacije mogu izazvati promene u stanju tranzistora u procesorima, što može dovesti do grešaka u radu. Zbog toga, sistemi dizajnirani za svemir često koriste sporije procesore koji su otporniji na zračenje. Na primer, procesor Intel 386SX, koji je imao brzinu od samo 20 MHz, zapravo je bio idealan za svemirske uslove zbog svoje niže frekvencije rada koja smanjuje verovatnoću grešaka izazvanih radijacijom.
U prošlosti su pokušaji da se reši problem radijacije uključivali razvoj specijalizovanih čipova, ali su ta rešenja bila skupa i teško dostupna. Uvođenje tehnologije radijacione otpornosti (RHBD) omogućilo je korišćenje standardnog CMOS procesa za izradu čipova otpornih na zračenje. Ove tehnike uključuju trostruku redundansu, gde se svaki bit podataka čuva u tri identične kopije, što povećava pouzdanost sistema.
Sistem koji koristi Hubble teleskop je takođe primer kako se stariji procesori mogu uspešno koristiti u svemiru. Teleskop je prvobitno koristio 8-bitni procesor, koji je kasnije zamenjen snažnijim Intel procesorima. Danas, čak i Međunarodna svemirska stanica koristi Intel 386 procesor, što svedoči o tome da je pouzdanost često važnija od brzine.
Iako se koriste stariji procesori, to ne znači da se novi ne razvijaju. Međutim, izrada svemirskih čipova zahteva prolazak strogih testova koje je razvilo Ministarstvo odbrane SAD, što čini proizvodnju ovih tehnologija složenijom i skupljom. Unatoč izazovima, istraživači nastavljaju da unapređuju tehnologije za svemirske misije, s ciljem da obezbede sigurnije i pouzdanije sisteme za buduće misije.
