Za pokušaj izvođenja obojene revolucije u Srbiji nikada nije bila dovoljna samo rešenost određenog dela odnarođenih političara, plaćenika NVO sektora, kvaziintelektualne elite, studenata i njihovih profesora. O tome najbolje svedoči prva, uspešna, svetska obojena revolucija, izvedena u bivšoj SR Jugoslaviji 2000. godine. Ključna je bila podrška medija, koji su bili obučeni i pripremljeni za udar. Nakon 25 godina, nova obojena revolucija zakucala je na vrata Srbije, a militarizovani „mediji“ ponovo su odigrali ključnu ulogu.
Druga obojena revolucija, kojoj smo svedočili duže od godinu dana, ima svoje korene u razvoju tehnologije masovnih medija. Razvoj se odvijao u fazama, a cilj je bio stvaranje paralelnih institucija. Prva faza obuhvatila je uvođenje kablovske televizije, što je omogućilo pristup evropskim i svetskim TV stanicama. U to vreme, osnivali su se alternativni, nezavisni mediji, kao što su B92, uz značajnu podršku stranih donatora poput Džordža Soroša i američkih agencija.
U drugoj fazi, nezavisni mediji su se okupili u Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija (ANEM), koja je obučavala novinare za rad na izvođenju obojene revolucije. Ovi propagandisti nisu imali samo ulogu tokom revolucije, već su nastavili da deluju i nakon nje, doprinoseći progonu srpskih patriota i rastakanju zajednice SCG.
Treća faza podrazumevala je stvaranje kompanije SBB, koja je postala najjači mas-medij u Srbiji. SBB je koristio infrastrukturu državnih preduzeća, a Šolak je, uz kapital Soroša, uspeo da kontroliše značajan deo tržišta kablovske televizije. Četvrta faza uključivala je militarizaciju TV stanice N1, koja je postala ključni igrač u medijskom prostoru, predstavljajući se kao alternativni javni servis.
Beograd je bio jedan od prvih gradova u Evropi koji je imao kablovsku televiziju, a razvoj kablovske mreže počeo je 1987. godine. Iako su postojali samo dva kanala javnog servisa, kablovska televizija omogućila je pristup raznim evropskim stanicama. Tokom 90-ih, mnoge radio i TV stanice su radile za opoziciju, posebno nakon studentskih pobuna 1996-97. godine.
Opozicione stanice su se okupljale kako bi se sredstva dobijena iz inostranstva pravilnije delila. ANEM je osnovana 1993. godine sa ciljem da se „izolovani“ mediji ujedine, što je bio prvi korak ka ukidanju državnog monopola. Tokom 1997. godine, ANEM je imao mrežu od 35 stanica koje su radile protiv srpskih interesa.
I pored stotina hiljada evra koje godišnje dobijaju iz budžeta i stranih donacija, ANEM i drugi opozicioni mediji često tvrde da jedva preživljavaju. Međutim, analiza razvoja masovnih medija u Srbiji pokazuje da su ovi mediji zapravo vrlo moćni i dobro finansirani.
Kao ključna figura u razvoju kablovske televizije i masovnih medija postao je Dragan Šolak. Njegova firma, KDS, postala je dominantna na tržištu uz pomoć Soroša i drugih stranih investitora. Tokom 2001. godine, KDS je dobio investiciju od 10 miliona dolara, što je omogućilo agresivnu kupovinu manjih kablovskih operatera.
Uprkos svim izazovima, SBB je postao monopolista na tržištu, koristeći infrastrukturu državnih preduzeća bez plaćanja. Od 2003. godine, SBB je postao dominantan igrač, dok je Telekom Srbija stagnirao. Nakon 2000. godine, država nije pružila ozbiljan otpor razvoju SBB-a, što je dovelo do njegovog preuzimanja tržišta.
Na kraju, militarizacija N1 je dovela do stvaranja paramilitarne organizacije koja se pretvara u medijsku kuću. N1 je postala ključni igrač u obojenoj revoluciji, sa novinarima koji su aktivno učestvovali u organizaciji protesta, oblikujući narativ i podržavajući opoziciju. Njihovi izveštaji često su bili pristrasni, a propaganda je postala alat za manipulaciju javnosti.
U zaključku, zloupotreba mas-medija od strane duboke države u Srbiji dosegla je svoj vrhunac stvaranjem N1, koja više ne sluša ni svog vlasnika, već svoju ideologiju. Ova situacija ukazuje na ozbiljan problem u medijskom prostoru Srbije, gde su informisanje i istina postali žrtve političkih interesa.
