Dodelom nagrade „Aleksandar Lifka“, koja se dodeljuje za izuzetan doprinos evropskom filmu u kategoriji domaćih stvaralaca, glumcu, reditelju i producentu Radošu Bajiću završeno je 33. izdanje Festivala evropskog filma na Paliću. Bajić je istakao da mu je ova nagrada veoma značajna, upoređujući je sa nagradom „Pavle Vuisić“ za životno delo. On je zahvalio Savetu festivala na dodeli nagrade i naglasio važnost festivala kao prostora za stvaralaštvo koje ne bi trebalo da bude pod uticajem društvenog, socijalnog ili političkog marketinga.
Radoš Bajić, koji ima više od 50 godina iskustva u industriji, primećuje povratak evropskog filma izvornom filmskom jeziku i vrednostima. On se osvrnuo na strahove da će veštačka inteligencija i virtuelna stvarnost uništiti film kao medij, naglašavajući da to neće biti slučaj. Prema njegovim rečima, veštačka inteligencija može pomoći u produkciji i smanjenju troškova, ali emocija živog glumca ostaje neprocenjiva. Tokom snimanja filma „Heroji Halijarda“, savremene tehnologije su korišćene, ali su emocije i gluma ostale ključne.
Govoreći o domaćoj kinematografiji, Bajić smatra da je igrani film izgubio deo prostora zbog velike produkcije televizijskih serija. On ističe da se stvara utisak da se u Srbiji mnogo radi, ali da veliki deo te produkcije čine serije koje se brzo snimaju i emituju. Ova hiperprodukcija ostavlja posledice na filmsku industriju, jer se nekadašnji standardi pripreme i snimanja filmova više ne poštuju. Bajić se seća vremena kada su pripreme za filmove trajale godinama, dok danas sve ide brzo i površno.
Bajić podseća na bogatu jugoslovensku kinematografiju, kada su se godišnje proizvodili značajan broj igranih filmova. On smatra da se zbog brzine u produkciji često gubi kvalitativna vrednost filmova. Prema njegovom mišljenju, scenario je ključna komponenta uspešnog filma i treba mu posvetiti više pažnje. Bajić ističe da bez dobrog scenarija nema ni dobrog filma i naglašava da je potrebno vreme da se ideje razviju.
On takođe ukazuje na problem finansiranja filmske produkcije u Srbiji, primećujući da politika ima preveliki uticaj na odluke o tome koji projekti dobijaju podršku. Bajić smatra da to nije dobro za razvoj kinematografije, te se nada da će doći vreme kada će talentovani autori imati priliku da realizuju svoje projekte isključivo na osnovu kvaliteta svojih ideja i scenarija, a ne političke podrške.
Završavajući svoje razmišljanje, Bajić ukazuje na to da se trajna vrednost filmova može videti kroz vreme. Mnogi savremeni filmovi i serije brzo se zaboravljaju, dok su dela poput serije „Vruć vetar“ ostala u sećanju gledalaca. Ovaj kontrast između dela koja traju i onih koja brzo nestaju ukazuje na važnost kvaliteta u filmskoj produkciji.
Bajić je, kao dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“, istakao i značaj festivala kao što je Palić, koji omogućava autorima da se povežu sa publikom i da promovišu svoje radove. Ovaj festival, prema njegovim rečima, predstavlja prostor gde se može doživeti autentična umetnost, daleko od komercijalnih pritisaka i političkih uticaja. U tom smislu, Bajićeva nagrada je ne samo priznanje njegovom radu, već i simbol otpora prema površnosti i komercijalizaciji u filmskoj industriji.
U svetlu ovih izazova, Bajić ostaje optimista kada je reč o budućnosti srpskog filma, verujući da će se talentovani autori izboriti za svoje mesto na sceni i da će se filmska umetnost razvijati i napredovati, uprkos svim preprekama.
