Beograd – Književnica Olivera Balašević izjavila je da je njena knjiga „Ukus uspomena“ nastajala kao lični dijalog sa životom, prožeta sećanjima, ukusima, mirisima i ljudima koji su je oblikovali. Kroz ovu knjigu, razgovor sa njenim suprugom, poznatim kantautorom Đorđem Balaševićem, nikada ne prestaje.
Ona je istakla da je dugo razmišljala o pisanju priča koje nisu direktno vezane za Đorđa, već su to njena saznanja, ljudi i situacije koje su je oblikovale. „Nisam želela da opišem život nekoga ko je popularan. Ove priče su o onim nevidljivim herojima mog detinjstva koji zaslužuju medalje za svoj odnos prema životu,“ dodala je Balašević.
Govoreći o tome kako su nastajale priče u knjizi, Balašević je objasnila da su teme dolazile intuitivno, kroz ljude koji su je oblikovali. Smatra da je sreća u malim stvarima i da su sećanja često satkana upravo od tih malih stvari. „Ukusi i mirisi nas pronalaze i vraćaju u prošlost, a sećanja su često više emocija nego konkretnih događaja,“ naglasila je.
Balašević je takođe podelila svoja sećanja na detinjstvo, ističući da je najveća nepravda što se ne sećamo ukusa majčinog mleka. Osećanja i mirisi su za nju prapočetak svega, a miris zemlje i detinjstva nosi sa sobom posebnu težinu. Prisećajući se svog odrastanja u Vojvodini, govorila je o dudu, Begeju i mirisu kućnog praga.
Muzika je bila važan deo njenog života, još od detinjstva kada je provodila vreme pored radija tražeći melodije koje odgovaraju njenim emocijama. Balašević je napomenula koliko je muzika oblikovala njen svet, posebno tokom godina koje je provela sa Đorđem, kada su se u njihovoj kući nalazili radio i kasetofon u svakoj prostoriji.
Sva ta sećanja, kao i anegdote iz njihovog zajedničkog života, doprinose dubini knjige. Jedna od zanimljivih situacija koju je podelila bila je kada je Đorđe pokušao da postavi zvučnik u kupatilu kako bi muzika mogla da dopre do svakog dela kuće. „To je bila tako dečija i brižna situacija,“ rekla je, ističući koliko su trenuci provedenih zajedno dragoceni.
Olivera je govorila o tome kako je Đorđe bio neposredan, nesavršen i kako je u običnim stvarima nalazio humor i toplinu. Osećala je da je njihovo upoznavanje bilo drugarsko, prožeto razgovorima o sportu i čokoladi, a ta bliskost je bila temelj njihove veze.
U knjizi se takođe osvrnula na važnost mere, koju smatra sinonimom discipline. Podelila je životnu lekciju iz detinjstva kada je sa majkom unosila ugalj, a majka joj je rekla da gleda samo pred sebe, što je promenilo njen pogled na teret koji nosi. „Mera je bila ta planina,“ objasnila je.
Kao bivša gimnastičarka, istakla je da je osvojila 33 medalje na međunarodnim takmičenjima, a sport je potvrdio njenu disciplinu. Njena ćerka Jovana je, kako je rekla, bila ključna u njenoj odluci da počne da piše.
U knjizi se osvrnula na porodični život i uspomene na ulice Salajke, gde su odrasli oni i njihova deca. Oseća da su Đorđeve pesme i dalje prisutne u životima ljudi i da ih doživljavaju kao povratak kući. Balašević je zaključila da je Đorđe bio jedinstven, ističući da su njegovi etički stavovi ono što ga je činilo posebnim.
„Jedan u veku,“ rekla je. „On je bio jedan u veku, a njegova muzika i poruke ostaju večne.“
