Džefri D. Saks, američki ekonomista, izneo je stav da Srbija ne bi trebalo da požuruje sa pristupanjem Evropskoj uniji. On ističe da ni Brisel ne pokazuje spremnost za brzo članstvo Beograda u EU, te da bi Srbija, zajedno sa zemljama koje imaju slične poglede, mogla da doprinese smanjenju trenutnog talasa rusofobije u Evropi. Umesto toga, predlaže povratak ideji inkluzivne evropske bezbednosti, koja se temelji na Helsinškom završnom aktu i reformisanom Oebsu.
Saks smatra da Srbija ima pravo da vodi spoljnu politiku koja održava veze sa Evropom, Rusijom i Kinom, bez potrebe da bira stranu. On naglašava da bi Evropska unija trebala da održava odnose sa ovim zemljama, umesto da ih posmatra kao neprijatelje. Prema njegovim rečima, trenutna rusofobija u Evropi je apsurdna i potencijalno samoubilačka. Idealno bi bilo da Srbija bude deo mudre i racionalne Evrope, ali, kako on ističe, trenutni stavovi u Evropi nisu dovoljno razboriti.
U svom intervjuu za „Politiku“, Saks je analizirao krupne promene na globalnoj političkoj i ekonomskoj sceni, kao i transformacije kroz koje savremeni svet prolazi. On se osvrnuo na istorijske tokove i promene u odnosu velikih sila, naglašavajući da su geografija, tehnologija i trgovina uvek pratili uspon i pad tih sila. Svojim rečima, Saks je ukazao na to da su oblasti koje su predvodile u razvoju ključnih tehnologija određivale tok istorijske epohe. Tokom prethodna dva veka, severni Atlantik je bio centar moći, dok danas to postaje Evroazija i pacifički prostor.
Saksov analitički pristup osvetljava trenutnu situaciju u svetu, ali i izazove sa kojima se Srbija suočava. Srbija se nalazi u jedinstvenoj situaciji, s obzirom na to da balansira između svojih evropskih ambicija i održavanja dobrih odnosa sa Rusijom i Kinom. Mnogi smatraju da je ovaj pristup racionalan, s obzirom na geopolitičke promene koje se dešavaju širom sveta. U tom kontekstu, Srbija može igrati značajnu ulogu kao posrednik između Istoka i Zapada, što može doneti koristi ne samo njoj, već i većem regionu.
Pored toga, Saks upozorava na potrebu za preispitivanjem trenutnih politika Evropske unije. On veruje da bi EU trebala da se fokusira na izgradnju mostova, a ne na stvaranje novih podela. U tom smislu, saradnja sa Rusijom i Kinom ne bi trebala biti viđena kao pretnja, već kao prilika za jačanje globalne stabilnosti. To je posebno važno u svetlu sve većih tenzija koje se mogu videti na međunarodnoj sceni.
U svetlu ovih komentara, jasno je da je Srbija na raskrsnici. Sa jedne strane, postoji pritisak da se ubrza proces evropskih integracija, dok s druge strane, postoji potreba za očuvanjem tradicionalnih veza sa drugim velikim silama. Saksov stav da Srbija ne treba da žuri sa pristupanjem EU pruža prostor za dublje razmatranje o tome kako bi zemlja mogla da izgradi svoje mesto u globalnom poretku.
S obzirom na sve navedeno, Srbija se suočava sa izazovima, ali i prilikama. Njena sposobnost da održava ravnotežu između različitih interesa može joj pomoći da se pozicionira kao ključni igrač u regionu i šire. U tom smislu, važno je da Beograd nastavi da razvija svoje spoljnopolitičke strategije koje će omogućiti dugoročni razvoj i stabilnost. Saksova analiza može poslužiti kao vodič u tom procesu, pozivajući na razboritost i mudrost u donošenju odluka koje će oblikovati budućnost Srbije i njenog mesta u svetu.
