Prema uvreženom mišljenju, dinje i lubenice su u Srbiju stigle u vreme Turaka, zajedno sa šebojem, karanfilom i običajem spavanja posle ručka. Ime „bostan“ koje označava dinje i lubenice dolazi iz turskog jezika i znači „mirisno mesto“, odnosno deo bašte gde se gaje cveće, začini i mirisni plodovi. Ipak, istoričarka Dr Olga Zirojević u svojoj knjizi „Istočno zapadna sofra“ ukazuje na to da su reči „dinja“ i „lubenica“ prisutne u slovenskim jezicima mnogo pre turskih osvajanja. Ove sočne plodove, poreklom iz Afrike i Azije, doneli su u naše krajeve antički Grci i Rimljani. Zanimljivo je da ni dinja ni lubenica nisu voće, već povrće, bliže tikvi i krastavcu nego kajsiji.
U Srbiji, dinje i lubenice se najčešće konzumiraju kao voće, posebno tokom letnjih meseci. Najukusnije su kada se jedu sveže, obično se jedu bez dodataka, jednostavno se režu i služe.
Moderne sorte lubenica se razlikuju od tradicionalnih; nekada se gajila samo jedna vrsta – „carigradska“ lubenica sa tamnozelenom korom i crvenom pulpom. Danas, poljoprivrednici imaju na raspolaganju više sorti, uključujući i one sa svetlozelenom korom i ružičastim mesom, koje su otpornije i mogu dostići težinu do 12 kilograma.
S druge strane, dinje su nekada bile cenjene po vrstama kao što su cerovače, belovače i ananas dinje, a danas postoji mnogo sorti sa različitim stepenima slatkoće, kao što su „medena“ dinja i kantalupo dinja. Mnoge od ovih dinja dolaze iz drugih zemalja poput Grčke, Izraela ili Tunisa, dok su neke čak i iz Argentine.
U Srbiji, mnogi poljoprivrednici gaje stare vrste dinja i lubenica, vezani su za tradiciju koju su nasledili od svojih predaka. U antičkom Rimu, stručnjaci za parfeme su bili fascinirani mirisom ovih plodova i pokušavali su da ga reprodukuju. U savremenom svetu, Francuzi su uspeli da proizvedu mirise koji podsećaju na lubenicu i dinju, a sada postoje serije parfema i kozmetičkih proizvoda sa ovim mirisima.
Dinje i lubenice su bogate vodom, čak 90%, što ih čini idealnim osvežavajućim voćem tokom leta. Imaju minimalnu kalorijsku vrednost, što ih čini pogodnim za dijete. Osim što čiste bubrege, pomažu u izbacivanju viška soli i vode, regulišu crevnu florom i pročišćavaju zglobove, što indirektno poboljšava zdravlje kičme i jača imunitet. Takođe, doprinose lepšem tenu i svežem dahu, pa se preporučuje njihova konzumacija koliko god je to moguće, što nije teško jer su veoma omiljeni.
Međutim, postoji jedan problem – dinje i lubenice su veoma kvarljive i osetljive na transport. Kada se jednom prerežu, treba ih pojesti što pre, idealno odmah nakon što su donete na sto. Ova karakteristika čini da je njihovo uživanje još dragocenije, jer se užitak u ovim plodovima često svodi na trenutke svežine i opuštanja tokom letnjih dana.
U zaključku, dinje i lubenice su više od običnog voća; one su deo kulture i tradicije, simbol leta i uživanja, ali i značajan izvor zdravlja. Njihova bogata istorija, raznovrsnost sorti i pozitivni učinci na zdravlje čine ih nezamenljivim delom srpske ishrane i svakodnevnog života.
