Danas su na suđenju Vladimiru i Miljani Kecmanović iznesene završne reči pet majki čija su deca ubijena u tragičnom događaju u školi „Vladislav Ribnikar“. Ove žene su podelile svoja osećanja i stavove o odgovornosti roditelja i društva u vezi sa tragedijom koja ih je zadesila.
Ninela Radičević, majka ubijene Ane Božović, izjavila je da smatra da je njeno dete ubijeno ne samo od strane Kostu, već i od strane Kecmanovića kroz njihovo ponašanje i odgajanje. Ona nije prisustvovala ranijim suđenjima, ali je pročitala svu dokumentaciju i jasno je stavila do znanja da veruje kako su Kecmanovići nesvesno doprineli tragediji.
Suzana Stanković Čikić, majka ubijenog Andrije, ukazala je na to da porodica Kecmanović ne razume razliku između obrazovanja i brige o detetu. Ona je naglasila da su Kecmanovići slali svog sina na razne edukacije, ali se nisu dovoljno bavili njegovim emocionalnim potrebama. Kako je rekla, deca iz porodice u kojoj vlada ljubav ne beže od svojih roditelja, a Kosta je pokazivao znake povlačenja i izolacije.
Suzana je takođe istakla da su nasilnici često rezultat lošeg roditeljstva. Njena izjava „nasilnici su deca bahatih roditelja, koji o njima ne vode računa“ jasno ukazuje na njen stav da su Kecmanovići odgovorni za sudbinu svog sina i njegovog zločina. Ona je dodala da je osuda Kecmanovića poruka svim roditeljima da ne mogu da prepuste odgajanje svoje dece tehnologiji i algoritmima.
Nina Kobiljski, majka ubijene Eme, otkrila je emotivne detalje o poslednjem poklonu koji su kupili svojoj ćerki, traci za kosu koja je trebala da sakrije ranu na čelu. Ona je ukazala na to da je teško pronaći odgovor na pitanje „zašto“ se ovako nešto dogodilo. Kobiljski je naglasila da su Kecmanovići svesno zanemarivali emocionalne potrebe svog sina, što je dovelo do tragedije.
Dragana Anđelković, majka ubijene Mare, podelila je svoje bolne uspomene na to kako je njena ćerka tog jutra pripremala se za slikanje u školi. Ovaj emotivni trenutak je prekinut kada je saznala da se dešava pucnjava u školi. Dragana je izrazila ogorčenje prema Kecmanovićima, navodeći da su njihovi postupci doprineli tragediji. Ona je istakla da su nađeni dokazi o oružju u kući Kecmanovića, što dodatno ukazuje na njihovu odgovornost.
Miljana Martinović, majka ubijene Katarine, ukazala je na to da su Kecmanovići prećutkivali mnoge važne informacije tokom suđenja, a njihovo nečinjenje je doprinelo zločinu. Ona je izrazila želju da su barem pokazali kajanje tokom suđenja, što se nije dogodilo.
Sestra ubijenog školskog čuvara, Radica Vlahović Jovičić, pohvalila je svog brata i njegov odnos sa decom. Ona je naglasila da su njihovi roditelji, iako nisu imali mogućnosti za putovanja, uspeli da odgaje dobre ljude. Radica je ukazala na vrednosti koje su ih naučili njihovi roditelji i kako je važno biti odgovoran kao roditelj.
Ove emotivne i snažne izjave majki ukazuju na duboku bol i gubitak koji su pretrpele, kao i na važnost odgovornosti roditelja u odgajanju dece. Suđenje Kecmanovićima postavlja pitanje o tome kako društvo može da se zaštiti od sličnih tragedija u budućnosti i kako roditeljska odgovornost igra ključnu ulogu u formiranju ličnosti mladih. Na kraju, ovo suđenje nije samo pravna borba, već i društvena lekcija koja nas poziva na razmišljanje o tome kako odgajamo svoju decu i kakve vrednosti im prenosimo.
