Zagrebački advokat Anto Nobilo podneo je krivičnu prijavu protiv Zvonka Ivića, tužioca Županijskog tužilaštva u Splitu, zbog sumnje da je manipulisao iskazima svedoka u istrazi protiv Zorana Korde, Srbina koji se sumnjiči za ratne zločine. Korda, koji ima 62 godine, optužen je da je kao pripadnik srpske vojne policije počinio ratni zločin protiv vojnih zarobljenika 1993. godine u okolini Vodica kod Šibenika.
Istraživanje Korde počelo je nakon njegovog hapšenja u Hrvatskoj, gde je uhvaćen u svom domu u selu Zečevo kod Kistanja. Zoran Korda je sa porodicom napustio Hrvatsku tokom operacije „Oluja“ 1995. godine, koja je imala za cilj istrebljenje Srba u zemlji. Nakon toga, Korda je živeo u Crnoj Gori, a kasnije je dobio i hrvatsko državljanstvo. Po povratku roditelja u rodno selo, Korda je redovno posećivao Hrvatsku, gde je održavao porodično imanje i maslinjak.
U krivičnoj prijavi koju je podneo Nobilo, tvrdi se da je Ivić zloupotrebio svoj položaj i preradio iskaze svedoka kako bi oštetio Kordu i olakšao njegovu osudu. Nobilo je uporedio iskaze koje su četiri svedoka dali ranije sa onim što su izjavili kasnije kada ih je ispitivao Ivić. Prema tim podacima, svedoci su u prvobitnim izjavama negirali da ih je Korda fizički zlostavljao, dok su u Ivićevim zapisnicima počeli da ga terete za mučenje, ponižavanje i pucanje na zarobljenike.
Jedan od svedoka, Ante Alviž, u prvom iskazu je tvrdio da ga niko nije tukao, ali se kasnije pred Ivićem promenio i izjavio da su svi, uključujući Kordu, učestvovali u zlostavljanju. Drugi svedok, Fedor Jezina, u svom prvom iskazu nije pominjao određene vojnike i događaje, dok je kasnije tvrdio da su i zapovednici učestvovali u zlostavljanju. Ova kontradiktorna svedočenja podstakla su sumnju u integritet istrage.
Osim Korde, prema informacijama iz dokumentacionog centra „Veritas“, Županijsko državno tužilaštvo u Splitu je podiglo optužnice protiv još trojice osoba: Nebojše Popovića, Drinka Baljkovića i Janka Popovića. I oni se terete za ista dela, a postupak se vodi u njihovom odsustvu.
Svedoci su tokom ispitivanja davali različite iskaze. Na primer, jedan svedok je prvo tvrdio da ne zna ko ih je tukao, a kasnije je naveo da je Korda bio uključen. Drugi svedok, Veselin Mandić, izneo je tvrdnju da je komandir vojne policije tokom rata bio Nebojša Popović, ali se kasnije pred Ivićem predomislio i rekao da je Korda bio zapovednik.
Advokat Nobilo je zatražio da se ispita rad tužioca Ivića, ukazujući na to da je on sastavljao zapisnike prema sopstvenoj volji, što bi moglo ukazivati na nezakonitosti u postupku. Ovaj slučaj otvara pitanja o pravednosti i transparentnosti pravosudnog sistema, posebno u kontekstu ratnih zločina i njihovih posledica na sve strane uključene u sukobe devedesetih godina.
Kao i mnogi drugi slučajevi ratnih zločina, ovaj slučaj se suočava s izazovima u prikupljanju dokaza, svedočenjima i uopšte poverenjem u pravosudni sistem. Čini se da je svedocima teško da se slože oko događaja iz prošlosti, a to dodatno komplikuje proces suđenja. U ovom slučaju, naglasak je na tome da li su svedoci bili pod pritiskom ili su možda imali razloga da promene svoja svedočenja.
Ova situacija ne samo da oslikava složenost pravosudnog postupka u slučajevima ratnih zločina, već i težinu s kojom se suočavaju svi oni koji su bili direktno ili indirektno uključeni u sukobe, ostavljajući dugotrajne posledice na društvo. U tom smislu, važno je osigurati da svi uključeni imaju mogućnost da dobiju pravično suđenje bez uticaja i pritiska.
