Vulkan Taftan, koji se nalazi na granici između Irana i Pakistana, počeo je da pokazuje znakove aktivnosti posle stotina hiljada godina mirovanja. Između jula 2023. i maja 2024. godine, vrh vulkana se podigao za približno 9 centimetara, što je izazvalo zabrinutost među naučnicima. Ova deformacija je zabeležena tokom desetomesečnog posmatranja i ostala je stabilna, što ukazuje na to da nema znakova povlačenja.
Naučnici su istražili uzroke ovog pomeranja, koje se čini misterioznim jer nije bilo predhodnih zemljotresa niti neuobičajeno obilnih padavina koje bi mogle da objasne ovo kretanje tla. Istraživači su zaključili da unutrašnji pritisak unutar hidrotermalnog sistema vulkana uzrokuje ovo pomeranje. Ovaj sistem se sastoji od mreže vrele vode i gasova koji cirkulišu ispod površine, na dubini od oko 490 do 630 metara.
S obzirom na ovo otkriće, vulkan Taftan se smatra dormantnim, ali dinamičnim sistemom, koji pokazuje merljive promene na tlu čak i kada erupcija nije na vidiku. Ovaj fenomen je posebno intrigantan jer Taftan leži u jednom od najslabije naseljenih delova Irana, gde nema seizmometara ili GPS prijemnika koji bi mogli da zabeleže promene u realnom vremenu. Umesto toga, istraživači su koristili InSAR (Interferometric Synthetic Aperture Radar) tehnologiju, koja detektuje suptilne pokrete površine putem radarskih snimaka iz svemira. Podaci su dolazili iz konstelacije Sentinel-1, koja omogućava snimanje kroz oblake i mrak, što je bilo ključno za praćenje vulkana.
Iako Taftan ima veoma oskudnu istoriju erupcija, postoje dva zabeležena događaja – jedan iz 1902. godine kada je vulkan ispuštao gasove, i drugi iz 1993. godine kada je prijavljen protok lave, koji se kasnije ispostavio kao rastopljeni sumpor. Tokom godina, aktivnost fumarola na vulkanu ostala je konstantna, što ukazuje na to da se nešto dešava ispod površine.
Istraživači predlažu dva moguća objašnjenja za trenutnu aktivnost. Prvo se odnosi na nakupljanje gasova iz dubljih slojeva koji se sakupljaju u plićim stenjama, dok drugo sugeriše da mali puls delimično rastopljenog materijala oslobađa gasove u pliće delove vulkana. U oba slučaja, rezervoar magme se nalazi mnogo dublje, više od tri kilometra ispod površine.
Pablo J. Gonzales, autor studije, ističe da će pritisak morati da se oslobodi na neki način u budućnosti, što može biti nasilno ili tiše. On apeluje na vlasti da izdvoje resurse za dalje istraživanje, naglašavajući potrebu za uspostavljanjem mreže senzora i stalnog nadzora s obzirom na to da oko 191.700 ljudi živi u krugu od 100 kilometara od vulkana. Iako trenutna deformacija ne ukazuje na neposrednu erupciju, jasno je da se situacija mora pažljivo pratiti.
