Kada se danas, deset godina po njegovom odlasku, sećamo Radoslava Bratića, najpre vidimo njegov vedri lik i osmeh, i čujemo njegov blagi prijateljski glas. Svaka pomisao na njega obavezno nam vraća tu sliku. Ovo je bio trenutak koji je u Srpskoj književnoj zadruzi obeležio književnik Marko Nedić, govoreći o svom prijatelju i kolegi, Radoslavu Bratiću (1948-2016). Nedić se prisetio da je Bratićevo pisanje bilo ispunjeno osećajem koji nadilazi samu vidljivu stvarnost, obuhvatajući imaginaciju i individualnu jezičku energiju.
Bratić je u sebi nosio sećanje na detinjstvo i mladost u Hercegovini, što je oblikovalo njegov umetnički izraz. Njegova proza, zajedno sa radovima Moma Kapora, na slikovit način oslikava zavičajnu Hercegovinu. U tom kontekstu, značajnu ulogu su imali i njegovi prijatelji, poete poput Gojka Đoge i Rajka Petrova Noga, koji su doprineli stvaranju bogate književne slike ovog kraja.
Profesor dr Jovan Delić istakao je da je Bratić bio duboko povezan sa istorijom i tradicijom Hercegovine. Njegovo delo asocira na značajne ličnosti poput Save Vladislavića i Smail-age Čengića, kao i na Andrićevog junaka, što ukazuje na njegovu sposobnost da poveže književnost sa širim istorijskim kontekstom. Bratić je bio duboko fasciniran junacima Hercegovačkog ustanka, što se odražava u njegovim radovima.
Britanski slavista Dejvid Noris podsetio je da je Bratić čitav svoj život posvetio književnosti, ističući njegovu ulogu u raznim oblicima književnog života. Od studentskih dana, Bratić je bio aktivan u uredništvima, kao što su studentski časopis „Znak“ i „Književna reč“, a bio je i prvi urednik „Nove Zore“. Njegov doprinos književnosti uključuje i pripremu antologija iz različitih zemalja, čime je obogatio kulturni dijalog.
O stilu i jeziku Radoslava Bratića govorio je profesor dr Miloš Kovačević, koji je naglasio da je Bratić bio duboko ukorenjen u hercegovačkoj tradiciji, ne samo kroz teme, već i kroz jezik koji je koristio. Kritičari su često isticali Bratićev jezik kao jednu od najvažnijih karakteristika njegovog dela, iako je malo njih pokušalo da tu karakteristiku analizira na precizan način. Njegov pisani izraz bio je tako prirodan i očigledan da je svima bio jasan.
Bratić je kroz svoje delo uspeo da prenese osećaj života i radosti, ali i svu kompleksnost stvarnosti koja ga okružuje. Njegova proza nije bila samo refleksija ličnih iskustava, već je obuhvatala i društvene i kulturne aspekte vremena u kojem je živeo. Njegov optimizam i otvorenost prema svetu bili su očigledni, a ta energija se osećala i u njegovim interakcijama sa čitaocima.
Kao autor, Bratić je ostavio značajan trag kroz bogatu zbirku romana i pripovedaka koje su obeležile savremenu srpsku književnost. Njegova sposobnost da piše o svakodnevnim temama na način koji je istovremeno dubok i pristupačan, obezbedila mu je mesto u srcima mnogih čitalaca. Njegova dela su bila most između tradicije i modernog pisanja, omogućavajući čitaocima da se povežu sa hercegovačkom kulturom i tradicijom.
U godini kada se obeležava deseta godišnjica od njegove smrti, sećanje na Radoslava Bratića ostaje živo. Njegova umetnost i duh nastavljaju da inspirišu nove generacije pisaca i čitalaca. Njegova sposobnost da prenese emocije i misli kroz reči predstavlja vrednost koja se ne može zaboraviti. Radoslav Bratić je bio više od pisca; bio je svedok svog vremena i glas svoje zajednice, a njegovo nasleđe će trajati i dalje.
