Milan Martić, bivši predsednik Republike Srpske Krajine, nije uspeo da dobije uslovnu slobodu, iako je izdržao više od 23 godine zatvora. Odluku je donela predsednica Mehanizma za krivične sudove u Hagu, Grasijela Gati Santana, koja je odbila njegov zahtev na osnovu nekoliko faktora. Martić je osuđen 2008. godine na 35 godina zatvora zbog ratnih zločina, a zatim je prebačen u Estoniju 2009. godine. U trenutku kada je podneo zahtev za uslovno puštanje, Martić je bio na pola puta do ispunjenja uslova za prevremeno puštanje, koje stupa na snagu nakon odsluženja dve trećine kazne, što bi se dogodilo 8. septembra 2025. godine.
U svom obrazloženju, sudija Santana je istakla da Martić ne pati od akutnog zdravstvenog stanja koje bi moglo opravdati njegovu raniju slobodu. Takođe, naglasila je da ne postoji dovoljno ubedljivih humanitarnih razloga za njegovo puštanje i da Martić nije pokazao znakove kajanja ili preuzimanja odgovornosti za zločine koje je počinio. Njegovo ponašanje u zatvoru, iako je bilo u skladu sa pravilima, nije bilo dovoljno da bi se smatralo da je rehabilitovan.
U februaru 2026. godine, Santana je već razmatrala Martićev zahtev, kada su estonske vlasti potvrdile da on može da ide na slobodu prema njihovim zakonima. Tada je odlučila da odbije zahtev jer je smatrala da težina njegovih zločina i nedostatak znakova rehabilitacije govore protiv njegovog puštanja. I u ovom slučaju, sudija se oslanjala na prethodnu dokumentaciju i zaključke.
Martić je tvrdio da je u nepovoljnom položaju u poređenju sa drugim zatvorenicima kojima je odobreno prevremeno puštanje, međutim, Santana je navela da je svaki slučaj jedinstven i da poređenja nisu relevantna. Njena odluka se bazirala na individualnim okolnostima i činjenici da Martić nije pokazao želju za preuzimanjem odgovornosti za svoje postupke.
Prema izveštaju estonskih vlasti, Martić se smatra političkim zatvorenikom i odbija da razgovara o svojim delima. Takođe, odbio je priliku da se konsultuje sa psihijatrom ili psihologom, što dodatno ukazuje na njegovu nesposobnost da se suoči sa sopstvenim postupcima. U medijskom članku iz 2019. godine, Martić je čak pokušao da opravda svoje vojne akcije, nazivajući sebe žrtvom neofašizma i ističući svoje poglede na hrvatske snage.
Santana je zaključila da Martić, uprkos nekim znakovima dobrog ponašanja, nije dostigao nivo rehabilitacije koji bi mu omogućio da zasluži prevremeno puštanje. Odluka o odbijanju njegovog zahteva se, dakle, temelji na njegovom nedostatku kajanja, kao i na uverenju da se nije suočio sa svojim delima, što je ključno za proces rehabilitacije.
Na kraju, ova situacija postavlja važno pitanje o pravdi i rehabilitaciji zatvorenika koji su osuđeni za teške zločine. Svaki slučaj zahteva pažljivu analizu, a sudije moraju uzeti u obzir ne samo ponašanje zatvorenika, već i njihovu sposobnost da se suoče sa sopstvenom prošlošću. U ovom slučaju, sudija Santana je jasno stavila do znanja da se proces rehabilitacije ne može posmatrati samo kroz prizmu odslužene kazne, već i kroz unutrašnje promene koje bi zatvorenik trebao da prođe kako bi bio spreman za reintegraciju u društvo.
