Ovo je suština pisma koje je sestra Katarine Martinović, koja je ubijena 3. maja 2023. godine u učionici istorije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, uputila svom punomoćniku advokatu Stefanu Ćordi. Pismo je pročitano tokom završne reči u sudnici 1 Višeg suda u Beogradu na suđenju roditeljima dečaka Koste, koji je počinio ovaj užasan zločin. Kosta je tog dana ubio devet učenika i školskog čuvara, dok je šest osoba ranio. Njegovim roditeljima, Miljani i Vladimiru Kecmanović, sudi se za zanemarivanje deteta, a ocu i za teško delo protiv opšte sigurnosti.
U završnim rečima, punomoćnik porodice Martinović, Nikola Nikodinović, podsetio je sud na to kako su poruke između majke i sina otkrile problematičan odnos. U porukama se može videti da Kosta svojoj majci kaže „mrzim te“, dok ona njemu odgovara sa „j..i se sine“. Ove rečenice svedoče o napetostima unutar porodice, a advokat je naglasio da je ovo samo jedan od pokazatelja zanemarivanja i lošeg odnosa.
Suđenje je završeno, a presuda će biti objavljena 18. juna. Sudija Dragan Martinović je, nakon što je otvorio deo suđenja za javnost, istakao da je potrebno da se analiziraju svi dokazi koji su izneti tokom postupka, imajući u vidu ozbiljnost situacije.
Glavni viši javni tužilac Nenad Stefanović zatražio je da se Vladimir Kecmanović osudi na maksimalnu jedinstvenu kaznu od 14 godina i 11 meseci zatvora, dok se Miljani predlaže kazna od tri godine zatvora. Tužilac je istakao da je Vladimir obučio svoje dete da rukuje oružjem, što je dovelo do tragedije. Istakao je da su roditelji zanemarili svoju dužnost vaspitanja, što je doprinelo stvaranju uslova za zloupotrebu oružja.
Majka ubijenog Andrije Čikića, Suzana Stanković Čikić, tokom završne reči je naglasila da su okrivljeni grubo zanemarili svog sina, zbog čega je sada izgubila dete. Kazala je kako majka ne poznaje svog sina, njegove prijatelje i kako su roditelji mogli da se više posvete deci. Miljana Martinović, majka ubijene Katarine, istakla je da je nečinjenje roditelja doprinelo zločinu.
Branilac Kecmanovića, Irina Borović, zatražila je oslobađanje svojih klijenata, tvrdeći da nije dokazano da su izvršili krivična dela. Ona je naglasila da Kosta nije bio pod uticajem svojih roditelja i da nije postojala povezanost između njih i događaja u školi.
Tokom završne reči, Vladimir i Miljana Kecmanović su se rasplakali. Vladimir je rekao da će teret onoga što je njegovo dete učinilo nositi dok god bude živ. Izrazio je bol i osećaj odgovornosti prema žrtvama, ističući da je odgajao decu sa puno ljubavi i pažnje, a da nije mogao da nasluti šta Kosta planira da uradi.
Miljana je, s druge strane, naglasila da je teško izabrati prave reči kada je srce ispunjeno tugom. Osetila je moralnu odgovornost za postupke svog sina i izrazila saosećanje prema žrtvama. Istakla je da je njihova kuća zauvek obeležena tugom i da se nada da će se saznati uzroci tragedije kako bi se sprečile slične situacije u budućnosti.
Ova situacija otvara važna pitanja o odgovornosti roditelja i društva u celini kada je reč o vaspitanju dece. Na koji način možemo sprečiti slične tragedije? Kako obezbediti da deca odrastaju u sigurnom i podržavajućem okruženju? Ove dileme ostaju otvorene, dok se porodice žrtava suočavaju sa gubicima koje je teško nadoknaditi.
