Ljiljana Habjanović Đurović, poznata srpska književnica, izjavila je da čovečanstvo nije naučilo ništa od svog nastanka do danas. Ona smatra da se ljudska priroda nije promenila, već su se samo usavršili načini manipulacije i instrumenti zla. U tom kontekstu, naglašava da će vera, u svom izvornom smislu, uvek biti spas za čoveka.
U razgovoru za Tanjug, Habjanović Đurović je uporedila današnje vreme sa vremenom kada je pisala svoj roman „Ana Marija me nije volela“, koji je objavljen pre 35 godina. Ona je primetila da su današnje podele među ljudima veće nego što su bile do devedesetih godina prošlog veka, kada je počeo rat na ovim prostorima. Osećanja ljudi nakon tog perioda, prema njenim rečima, ne mogu biti ista kao što su bila u vreme bivše Jugoslavije.
„Rođena sam u velikoj Jugoslaviji, volela sam svoju zemlju i njene bratske narode. To je bilo iskreno, a ne pretvaranje. Uživali smo u različitostima koje su postojale u našoj zemlji i u bogatstvu tih različitosti. Danas je drugačije na našim prostorima, zato što se desio strašan rat izazvan sa mnogo mržnje, u kom su počinjena mnoga zla. Ti ožiljci su u mnogim ljudima sveži“, navela je ona.
Ova izjava književnice oslikava duboku tugu i razočaranje koje mnogi osećaju kada se osvrnu na prošlost i trenutnu situaciju u društvu. U njenom delu, kao i u njenim izjavama, često se provlači tema ljudske prirode i njenog nepromenjenog karaktera kroz vekove, uprkos napretku u različitim aspektima ljudskog postojanja.
Habjanović Đurović je stalno naglašavala važnost ljudskih vrednosti kao što su ljubav, razumevanje i poštovanje prema drugima, bez obzira na različitosti. Ona veruje da su upravo te vrednosti temelj za izgradnju boljeg društva, koje će biti otpornije na mržnju i manipulacije.
U poslednjih nekoliko decenija, svet se suočava sa brojnim izazovima, uključujući političke podele, etničke sukobe i porast nacionalizma. Književnica ukazuje na to da se, uprkos modernizaciji i tehnologiji, suštinske ljudske vrednosti često zanemaruju. Njena posvećenost temi pojedinca u društvu, kao i njegovoj unutrašnjoj borbi, čini njene radove relevantnim i u savremenom kontekstu.
U njenim romanima, često se bavi temama traume i izgubljenosti, a posebno se osvrće na iskustva žena u društvu koje je pretrpelo ratne strahote. Njena dela su prožeta emocijama, a likovi u njenim pričama često odražavaju stvarne borbe kroz koje prolaze ljudi u postkonfliktnim društvima.
Ljiljana Habjanović Đurović se, kroz svoje pisanje, trudi da osvetli teške teme, ali istovremeno nudi i nadu za bolju budućnost. Ona veruje da kroz razumevanje i empatiju možemo prevazići podele koje nas razdvajaju i stvoriti harmoničnije društvo.
U svetlu njenog rada i izjava, može se uočiti da književnost nije samo umetnost, već i sredstvo za promišljanje o društvenim pitanjima i izazovima sa kojima se suočavamo. Kroz svoje knjige, ona poziva čitaoce da preispitaju svoja uverenja i da se otvore za dijalog, što je ključno za izgradnju zajednice zasnovane na poštovanju i razumevanju.
Na kraju, Ljiljana Habjanović Đurović ostaje posvećena svojoj misiji da kroz pisanje inspiriše ljude da teže boljem razumevanju jedni drugih, kao i da se bore protiv zla koje se često skriva iza površinskih odnosa. Veruje da je jedini put ka napretku kroz ljubav i zajedništvo, a ne kroz mržnju i podelu.
